GABOR BODIŠ: NOVINARI VIŠE NISU NOVINARI NEGO PODANICI

GABOR BODIŠ: NOVINARI VIŠE NISU NOVINARI NEGO PODANICI

Autor:

09.03.2015

Kategorija: Intervjui , Vesti

Nije najvažnije da li je informacija istinita i proverena nego da li je nacionalno korisna, to je medijski san svakog diktatora

 

Većinom medija u Srbiji danas upravlja Glavni i odgovorni urednik iz SNS-a. Opstanak šačice slobodnih medija je sve upitniji i neizvesniji. Velika većina novinara zbog egzistencijalnog opstanka pristaje na cenzuru dok pojedini to smatraju višim političkim interesom, pa tako neretko pribegavaju i autocenzuri.

Cenzura je u novinarstvu prihvaćen model opstanka u medijskom brlogu, a ukoliko pretendujete da postanete na primer lokalni partijski glavni i odgovorni Cenzor nečega što se kliče medij, preporuka je da vodite računa o iskorenjivanju svih eventualnih nepristojnih ili antidržavnih rečenica iz vašeg medija. Mali glavni urednici u Subotici podeljeni su po principu “svako vlada svojim delom nacionalno-koalicionog kolača”. Bez talasanja, bez kritike i bez suvišnih novinarskih pitanja, molim!

Prema rečima novinara Gabora Bodiša, stanje (može i sa “r”) u subotičkim medijima, a posebno u mađarskim, je katastrofalno. On to uopšte ne bi nazvao novinarstvom, već običnom propagandom Saveza vojvođanskih Mađara koji svoju kulturno-medijsku volju sprovode kroz Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine.

Nacionalno jedinstvo u lokalnoj vlasti podrazumeva da se Vučićevi Mađari ne mešaju u političke odluke koalicionog partnera Srpske napredne stranke i obrnuto.

Gabor Bodiš

Gabor Bodiš

GABOR BODIŠ, novinar – rođen je u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, potom u Beogradu Filozofski fakultet (psihologija).

Sredinom sedamdesetih prelazi u Novi Sad, gde počinje da radi kao novinar-pripravnik na Televiziji Novi Sad. Sredinom osamdesetih je bio glavni urednik redakcije na mađarskom. Za vreme “jogurt revolucije” zamenjuje direktora programa TV NS i zalaže se za direktan prenos “događanja naroda”, zbog čega je ostao u manjini.
 
Nakon uspešnog pohoda Miloševićevih snaga, smenjen je u decembru 1988. godine. Sledeće godine sa dugogodišnjim kolegom Arpadom Nemetom pokreće prvi privatni nedeljnik u Srbiji nakon Drugog svetskog rata („Naplo”). U radu lista učestvuju mnogi najistaknutiji intelektualci u Vojvodini (Laslo Vegel, Laslo Gerold, Atila Balaž, Mita Boarov, itd.), dok je Oto Tolnai bio član uređivačke ekipe. Izdavačko preduzeće „Naplo” izdalo je sedam knjiga, među kojima je i knjiga Bodiša „Háborúra ború” („Oblaci nakon rata”).

Dopisnik je Radio Slobodne Evrope iz Novog Sada, BBC na mađarskom, agencije MTI, mađarske televizije MTV. Pola godine je dopisnik “Večernjeg lista” iz Budimpešte. Kako ne bi učestvovao u hrabrom razaranju Vukovara, doduše kao sanitetlija, 1991. godine odlazi u Mađarsku, gde radi za RSE, MTI i MTV. Godinu dana vodi budimpeštanski biro RSE, pa odlazi u Minhen gde postaje član prve sedmočlane ekipe RSE na južnoslovenskim jezicima. Tamo je radio 12 godina kao zamenik direktora. U međuvremenu je 2000. godine, posle rekonstrukcije, ponovo otvorio u Subotici „Bodiš” poslastičarnicu. Osnivač poslastičarnice bio je njegov deda Lajoš. U Budimpeštu odlazi 2005. godine, gde je na Duna televiziji obavljao funkciju direktora informativnih programa. Pobedom Orbanovih snaga na izborima u Mađarskoj, Televizija Duna je utopljena u neodređenu masu javnih medijskih servisa.
 
Gabor Bodiš je smenjen i penzionisan 2012. godine. Piše za dnevni list „Danas”, „Vreme”, „168 Óra”, „Autonomiju” i povremeno izveštava za TV Al džaziru, RTV, B92 i RTS.

 

Kako ocenjujete stanje lokalnih medija u Subotici – štampanih, radijskih, televizijskih i onih na internetu?

Ne može se razgovarati samo o subotičkim medijskim prilikama, a da se ne kaže nešto o opštem stanju novina u Srbiji. Meni se čini da je u toku svojevrsrni proces konvergencije, čiji je krajnji domet, a i cilj, da svim medijima vlada Glavni urednik. Visokotiražne novine, nekada legendarne radio stanice i privatne televizijske imperije, shvatajući izazov vremena, priklanjaju se Jačem. Slučaj tzv. javnih servisa je još sumorniji. Jedini svetli primer je RTV, čija je nedavna emisija “Jedan na jedan” (o sudbini emisije „Utisak nedelje“) bila pravi i veoma retki primer hrabrog novinarstva. Bojim se da će objektivnost vojvođanske radio-televizije nestati tog trenutka kada bude stavljena tačka na ono malo autonomije što još postoji. Naravno ima pravih nezavisnih medija (“Danas”, “Autonomija”, “Vreme”, “Peščanik”), ali njihov domet je ograničen, a i njih vreba vlast koja se ne miri ni sa čim što kvari njen crno-beli svet. U Subotici ovu sumornu sliku još pogoršava činjenica da su nacionalisti podelili i medijski prostor. Princip je da svako vlada u svom getu, drugi se ne mešaju, a nema ni kritike na račun drugih saučesnika nacionalističke koalicije. Proces još nije završen, jer mali nacionalni glavni urednici nisu još sve osvojili (ali dobiće „svoje“ delove subotičkog Radija, a bojim se i Radio-televizije Vojvodine). Kakvo može biti novinarstvo u tim prilikama? Totalna cenzura i ono male istine, koja opstaje nakon sveoubuhvatne autocenzure.

Kako ocenjujete stanje u ovdašnjim mađarskim medijima?

Katastrofalno. Toliko da ja uopšte ne bih to nešto nazvao novinarstvom. To je obična propaganda. Dok još Savez vojvođanskih Mađara (ili Vučićevih Mađara, kako ih je jedan vrsni novosadski kolega nazvao) nije bio član vladine koalicije, mogli su se pročitati kritički napisi u dnevnom liistu “Mađar so”, ali su oni nestali. Umesto njih, recimo za vreme predizborne kampanje, slika lidera stranke nije silazila sa naslovne strane. Nekada i tri, doduše različite slike. A u toku „predizborne” kampanje za izbore za Nacionalni savet, ređaju se hvalospevi na račun stranke, dok o ostalim učesnicima retko, ako ikako izveštavaju. Hvalospevi su puni izliva subjektivnih osećanja autora o tome kako se strategija, koju nudi SVM, u celosti i u svojim elementima, potpuno poklapa sa viđenjem tekstopisaca. Baš nam je dobro što smo na pravom putu. Ostale perjanice medija na mađarskom jeziku pod kontrolom SVM-a ne treba ni spominjati, jer predstavljaju čist propagandistički materijal. Jedine izuzetke čine mađarske redakcije u RTV-u, koje su pod jakim uticajem SVM-a, ali partija ih ne kontroliše potpuno. Zasad. Moram pomenuti i nezavisni sajt “Vajdaság Ma” (“Vojvodina danas”), koji se drži osnovnih pravila profesije, ali egzistencijalno je stalno ugrožena.

Uticaj države u medijima na jezicima nacionalnih manjina zamenili su nacionalni saveti. Koje bi rešenje trebalo doneti, a da ono bude zadovoljavajuće i za novinare i za pripadnike zajednice?

Možda je ideja ovakve autonomije bila dobra, ali je imala za posledicu nacionalno jednoumlje u manjinskim medijima. Nije najvažnije da je informacija istinita i proverena nego da li je i nacionalno korisna. Ovo je medijski san svakog diktatora. Nekada je osnivač ovih glasila bila višepartijska i višenacionalna Skupština Vojvodine, čak i za vreme jednopartijske države. I nisu Mađari bili zakinuti ni za dinar. I mogli su se izboriti lakše za neke ideje, zajedno sa kolegama iz srpskih redakcija. Bio sam skoro dve decenije prisutan i kao glavni urednik. Mađarska zajednica u Srbiji i u Vojvodini nema skoro nikakvu demokratsku tradiciju, a i kako bi je imala, kada nije ni živela u demokratskim društvima. Zato je u javnom životu (i) ove manjine uvek postojao i delovao neki Prvi Mađar, čak i za vreme socijalizma. Za razliku od sadašnjeg vremena, tadašnji prvi bar su se držali demokratskog centralizma. Toga više nema, samo volja jednog čoveka (i njegove uže porodične okoline) ima da se poštuje. I to novinari ponizno i rade. Neki i ne primećuju da više nisu novinari, pa čak ni društveno-politički radnici, nego podanici.

Šta je, po Vašem mišljenju, razlog evidentne autocenzure u lokalnim medijima?

Strah, pre svega egzistencijalni. To je optimistički stav. Pesimistički je da neki medijski radnici misle da imaju misiju, pre svega nacionalnu. I nije ni teška ta identifikacija kada im se nudi sličan model i u Srbiji i u Mađarskoj. Istina, doduše u boljim društvima, međutim nema nacionalnih obeležja.

Šta je razlog nepostojanja kritičkog, a posebno istraživačkog novinarstva u Subotici?

Kritičkog nema, jer vlast ne trpi kritiku. A istraživačko je vrhunac profesije i, pored hrabrosti, zahteva i znanja i mnogo, mnogo novca. Ne može se očekivati od prestrašenog ili nacionalno mobilisanog novinara da se bavi nečim za šta neće biti plaćen, urednik mu neće pustiti rubriku, a ako i pusti, izgubiće platu i topli obrok.

Kakvo je iskustvo koje ste imali povodom nedavno održane tribine “Naplo kruga” u Gradskoj biblioteci?

“Naplo krug” je društvo liberalnih intelektualaca u Vojvodini. Ima nas ukupno deset, pisaca, novinara, među njima i dva najistaknutija književnika (Oto Tolnai i Laslo Vegel). Jedno vreme smo mislili na podmlađivanje ekipe, ali smo odustali, videći egzistencijalni strah kod eventualnih kandidata. Treba znati da mediji pod kontrolom SVM-a (zvanično, Mađarski nacionalni savet) ni u snu ne daju prostora članovima “Naploa”. Šta više, anonimni sajt, koji nema impresum (znači ne zna se ko ga uređuje), ali ima neodmerenu ljubav prema kreatorki kulture kod vojvođanskih Mađara, s vremena na vreme donosi (naravno anonimne) školske zapise, u kojima članove naziva, recimo, bazarskim majmunima. Nekoliko nastupa smo imali u Subotici, Novom Sadu, Senti. U septembru prošle godine smo se ponovo odlučili za moj rodni grad Suboticu i, gle čuda, dobili smo salu u jednoj od najznačajnijih kulturnih institucija u gradu. Rukovodilac, zaključio sam, nakon telefonskog razgovora, imao je određene strahove, ali nije otkazao gostoprimstvo. Kada smo se okupljali tog nedeljnog popodneva, dočekale su nas dve spremačice (veoma ljubazne) i portir (on je mene više puta pustio da uđem i izađem iz zgrade). Niko od zvaničnika se nije pojavio, a ni dve-tri boce kisele vode nije spremio. Jedini je Oto Tolnai glasno protestovao protiv takvog odnosa. A nije samo on ostao žedan.

Razgovarala Natalija Jakovljević

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.