DINKO GRUHONJIĆ, PREDSEDNIK NDNV-A: NOVINARSTVO SVE MANJE STANUJE U MEDIJIMA

DINKO GRUHONJIĆ, PREDSEDNIK NDNV-A: NOVINARSTVO SVE MANJE STANUJE U MEDIJIMA

Dinko Gruhonjić, izvor: mc.rs

Autor:

03.03.2015

Kategorija: Intervjui , Vesti

Cenzura je danas vidljivija nego u vreme prethodnih vlasti verovatno zbog toga što osoba koja je danas politički najmoćnija u Srbiji i inače ima problem sa akutnom alergijom na novinarstvo kao profesiju

Mora da je tužno biti Ivan Tasovac kada mu izveštaji Reportera bez granica i Balkanske istraživačke mreže o stanju medija u Srbiji služe kao povod za pronalaženje “veselih činjenica” kojima nastoji opovrgnuti kritike “neupućenih reportera”. Da kojim slučajem Ivan Tasovac nije i ministar kulture i informisanja, bivši direktor Beogradske filharmonije mogao bi se slobodno uveseljavati sličnim štivima koja mnogi drugi doživljavaju kao ozbiljne poruke. Ozbiljna je, na primer, tvrdnja direktora Reportera bez granica Kristijana Mira da cenzura u Srbiji nije direktna, ni transparentna, ali da je njeno postojanje lako dokazivo. Ozbiljan je Mir i kada kaže da vlast u Srbiji ima veoma negativan odnos prema slobodi medija, kao što je i ozbiljan podatak da je od 2013. Srbija pala za 13 mesta na svetskoj lestvici o stanju medijskih sloboda i trenutno se nalazi na veselom 67. mestu. Ne izjašnjava se Tasovac o svom raspoloženju nakon što odgleda potresne ispovesti Marićevih kriminalaca na “Happyju” niti kada na naslovnicama “Kurira” ili “Informera” necenzurisano počne lov na ljudske glave. To su mu, verovatno, primeri časnog novinarstva koje podastire pred različite komisije Evropske unije ili međunarodne novinarske organizacije.

Ali, ostavimo Tasovca i njegov nastran put nalaska “veselih činjenica” i posvetimo se prvom sagovorniku “Magločistača”. Reč je o predsedniku Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinku Gruhonjiću, koji, i kao stručni saradnik na Odseku za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i kao šef dopisništva agencije “Beta” za Vojvodinu, svakodnevno ima priliku razmišljati o dilemi ima li cenzure u medijima u Srbiji? Za razliku od Tasovca, Gruhonjićev odgovor je potvrdan:

Cenzura je prisutna u medijima u Srbiji, i to je i jasno i može se i izmeriti. To su, uostalom, i izmerile različite međunarodne i domaće organizacije. Reč je o, kako se to licemerno kaže, sofisticiranom pritisku na medije koji je drugačiji od onoga devedesetih godina prošlog veka, a za kog je bilo karakteristično „šakom u glavu“. Danas imamo formulu koju svaka nova postpetooktobarska vlast dodatno usavršava, a reč je o direktnom pritisku političkih centara moći, kombinovanim sa ekonomskim pritiskom. Ta dva pritiska su, naravno, veoma uvezani s obzirom na to da su naši političari takođe veoma uvezani sa tajkunima. Dakle, sigurno je da cenzure ima; ona je danas vidljivija nego u vreme prethodnih vlasti verovatno zbog toga što osoba koja je danas politički najmoćnija u Srbiji i inače ima problem sa akutnom alergijom na novinarstvo kao profesiju. To smo imali prilike da na svojoj koži osetimo 1998. i 99. u vreme kada je ta osoba bila mladi ministar informisanja, u vreme kada je bio donesen najdrakonskiji zakon o informisanju u istoriji moderne Evrope.

Kako se u svakodnevnoj praksi sprovodi autocenzura i kako se u pojavnom obliku može raščitati?

Mislim da mi kao novinari ne treba da upadamo u tu zamku koja nam se podmeće, a to je da se kolege sami cenzurišu iz nepoznatih razloga. Ja bih za autocenzuru pre rekao da je eufemizam za cenzuru, odnosno za pritiske o kojima sam govorio, gde se onda u kosti naših kolega uvlači strah i gde oni sami, a najčešće uz pomoć urednika, određuju pomoću nekog priručnog softvera u glavi koje reči i koja imena u kom kontekstu je bolje ne spominjati. Odnosno, ako ih već i spominjemo, onda neka to bude u nekom dobrom kontekstu. Dakle, ja bih rekao da je autocenzura suviše lepa reč za najobičniji kukavičluk. U suštini, priča je ista kao i devedesetih godina. I tada su oni koji su pristali na propagandu miloševićevskog tipa, odnosno na ratnohuškačku propagandu imali dobar izgovor da imaju porodicu i da moraju nečim da nahrane svoju decu. Kao da mi ostali nismo imali ni usta, ni stomak, ni decu. Onog momenta kada pristanete na takve kompromise, postajete kukavica, a to onda više nema nikakve veze sa novinarstvom. To je isto kao da se bavite medicinom, a da kršite Hipokratovu zakletvu zato što ćete ostati gladni. To je nedopustivo.

Kako se boriti protiv toga?

To nije samo problem medija, to je generalni problem. Ali, vratimo se temi. Mi imamo problem koji bih ja definisao kao razdvajanje medija i novinarstva. To je ono što je ogroman problem za našu profesiju, a ne samo za medije, jer u medijima nužno ne stoji novinarstvo. Na žalost, mi sad prisustvujemo u jednom potpuno ogoljenom vidu činjenici da u medijima, ne samo u Srbiji, sve manje ima novinarskih sadržaja. Na taj način dovedena je u pitanje i verodostojnost medija, a ono što mene još više brine je da je u pitanje dovedena verodostojnost naše profesije. Sada je sve manje žita, a ogromna je količina kukolja. Drugim rečima, postoje mediji koji se lažno predstavljaju kao novinarski proizvodi i koji se prodaju u obliku novina na kioscima, a suštinski opet nisu novine niti suštinski u njima rade novinari. Mi imamo ogroman problem kako to objasniti javnosti; kako razdvojiti lažove od ljudi koji žele časno da se bave svojom profesijom. Takvih u Srbiji, uprkos svemu, itekako ima i mislim da je zadatak za nas novinare da pokušamo da povratimo verodostojnost profesije. Ako to ne možemo kroz tradicionalne medije, postoje i drugi načini, poput interneta. U svakom slučaju, imamo ogroman problem da ljudima u prodavnici, na pijaci ili u komšiluku objasnimo da nismo lažovi. Pretpostavljam da ste i sami doživeli da vas ljudi, kada im kažete da ste novinar, pogledaju ili mrko ili podrugljivo. Ovo drugo još i češće. Na kraju ispada kao da je našu profesiju izmislio barun Minhauzen. To je posledica trenda tabloidiotizacije javnosti u Srbiji i nije slučajno što su upravo mediji dovedeni u takvu situaciju, jer autoritarnim vlastima i autoritarnim društvima mediji nisu potrebni kao kontrolori nego kao „psi koji grizu one koje treba da grizu“, nezavisno od toga da li je to u skladu sa etičkim kodeksom novinarstva. Nije utešno što je to globalni fenomen zbog toga što mi živimo u regionu gde je taj fenomen doveden do potpunog apsurda.

Lokalnim medijima, kod kojih taj proces još nije obavljen, sledi privatizacija. Vidite li model ili način njihovog opastanka, s obzirom na to kakva su iskustva onih koji su još ranije dobili privatne gazde?

I tu treba imati u vidu jednu stvar koja se neprestano prenebregava. Danas, koliko ja znam, u Agenciji za privredne registre upisano je 1.350 javnih glasila. Od tog broja samo 80 njih nije privatizovano. Sada se čitava prašina digla oko tih 80 medija, a koji su trebali da budu privatizovani još 2007. Ne kažem da je privatizacija jedini mogući model koji mogao biti izabran, ne kažem ni da je privatizacija bila dobra u onom prvom mahu dok nije obustavljena krajem 2007. Međutim, kažem da smo zahvaljujući toj činjenici da su neki mediji bili u povlaštenom položaju imali nelojalnu konkurenciju i na lokalu i na nacionalnom nivou. Možda nije loša ideja da kolege koji su sada zabrinuti za opstanak svojih medija pitaju druge kolege kako je moguće da, valjda uz pomoć nekih čarobnih štapića, opstaju deceniju, a neki i pune dve. Ono što mene razočarava jeste činjenica da ne postoji nikakva inicijativa od strane samih redakcija da pokušaju naći neki modus vivendi pomoću kog bi preživeli. Pitam se šta su radili proteklih sedam i po godina, koliko je proteklo od zaustavljanja privatizacije? Da li se iko zapitao da li će jednom doći na dnevni red ili se opet čekalo da neka država, pokrajina ili opština reše probleme njihovih radnih mesta. Ali, to je verovatno problem mentalitetske prirode, s obzirom na to da je kod nas još uvek najgora moguća kletve „da Bog da radio kod privatnika“. Kod nas su još uvek plate daleko veće u državnom sektoru iako upravo taj sektor jede i rastače ovu državu u nedogled. Postoje recepti, ali o njima se ranije moralo razmišljati. Recepti su nuđeni, nuđeni su i povoljni krediti da novinari sami otkupe svoje medije; nuđeni su i modaliteti da se ti mediji transformišu u medije civilnog sektora. Nudi se i danas ovo o čemu pričam, ali sam zaista razočaran izostankom bilo kakvog aktivnog pristupa ljudi iz lokalnih medija problemu sopstvene egzistencije. Prosto sam zapanjen. Ali ja verovatno dolazim iz neke druge priče, s obzirom na to da ja nikad nisam radio ni u opštinskom, ni u pokrajinskom ni u državnom mediju, pa sam navikao na to da ne postoji nikakva izvesnost ni garantovana plata. Možda je došlo vreme da se svi naviknemo na to.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine osnovalo je “Voice”. O čemu je reč?

„Voice“ je engleski akronim za srpski izraz koji glasi Vojvođanski istraživačko-analitički centar i u prevodu sa engleskog znači „glas“. Ali, „Voice“ je i prvi centar za istraživačko novinarstvo u Vojvodini, koji je osnovan i zvanično predstavljen javnosti za 25. rođendan Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Kao što mu ime kaže, bavićemo se za početak istraživačkim temama, a fokus ćemo staviti na lokal, i to na Vojvodinu. Smatramo, naime, da su dešavanja na lokalu nekako skrajnuta iz fokusa javnosti i da zahvaljujući tome lokalne paše i subaše misle da mogu da rade šta hoće i tako se uglavnom i ponašaju. To i vi u Subotici i mi u Novom Sadu itekako dobro osećamo na svojoj koži, a to su dve sredine koje su za naše pojmove relativno velike. Možete onda misliti kakva je situacija u Žitištu, Kuli, Alibunaru itd. Tu su svetla pozornice potpuno ugašena i dešava se kriminal bez ikakvih rukavica. Mislim da te pojave itekako mogu biti zanimljive široj javnosti i mi ćemo se truditi da te priče učinimo zanimljivima. Nadamo se da će se za saradnju sa „Voiceom“ prijaviti što više mladih novinara, pošto je, uslovno rečeno, konkurs otvoren. Konkurs je vrlo jednostavan: svako ko ima neku zanimljivu priču iz svoje sredine, a može je potkrepiti dokazima, neka nam se javi kako bismo je progurali do kraja na obostrano zadovoljstvo. U svakom slučaju, videćemo. U prvoj fazi, koja će trajati do jula ove godine i do kada ćemo objaviti tridesetak tekstova, stvari će se verovatno iskristalisati do mere da će biti formirana i neka redakcija „Voicea“ koja će kasnije, nadam se, početi i ozbiljnije da radi. S druge strane, mi ćemo se u Nezavisnom društvu novinara potruditi da pronađemo još nezavisnih izvora finansiranja koji će, siguran sam, biti izvan tajkunskih i ostalih sumnjivih novčanika iz Srbije kako bismo mogli slobodno, necenzurisano i bez pritisaka da radimo. Pretnje smo svakako u to ukalkulisali, i one idu u rok službe.

Razgovarao Zlatko Romić

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.