DIMITRIJE BOAROV, EKONOMSKI NOVINAR: VLAST ZAGOVARA DRŽAVNI KAPITALIZAM

DIMITRIJE BOAROV, EKONOMSKI NOVINAR: VLAST ZAGOVARA DRŽAVNI KAPITALIZAM

Foto: Magločistač

Autor:

10.02.2016

Kategorija: Intervjui , Privreda

Kao država, Srbija se ne razlikuje puno od njenih stanovnika i ona po tome ima jednu prevarantsku notu

Nedavna priča o domaćem superoružju na Dunavu, koju je deo otpadne hartije naduvao do cepelinskih razmera, na groteskan način otkriva sav jad i bedu jednog militantnog društva koje malo-malo pa ima potrebu da se dokazuje pred komšijama sličnog mentalnog sklopa. S druge strane, rast bruto društvenog proizvoda ispod jedan posto prošle godine (0,8%) ni izbliza ne može pokriti sve veći javni dug koji se s vremena na vreme maskira čuvenim bajkama Zaboravljenog Autora „Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“. Razgovor sa jednim od najpoznatijih domaćih ekonomskih novinara Dimitrijem Boarovim započeli smo upravo pitanjem kako komentariše poslednji pokušaj Srbije da izgleda moćno u sferi koja velikom delu javnosti najviše imponuje: vojnoj? No, vojna industrija tek je delić problema s kojima se ova zemlja svakodnevno suočava, a za čije uočavanje nije potrebno biti ekonomski ekspert poput sagovornika „Magločistača“.

Ja toj aferi ne bih davao veliki značaj. Mislim da ne postoji opasnost da ni vlast u Zagrebu ni ova u Beogradu dođu do nekog ozbiljnijeg i skupljeg naoružanja što bi moglo da provocira i napetosti i, ne daj, Bože, neke sukobe. Više je to, po mom mišljenju, jedna politička instrumentalizacija priče o oružju. Priča o tome ko je jači, ko ima više „džebane“, bolje puške, tenkove ili avione je i inače popularna na balkanskim prostorima. Na žalost, obe zemlje su u takvim ekonomskim prilikama da do nekog sofisticiranog i moćnog naoružanja ne mogu doći, a ne mogu doći ni do saradnje, u proizvodnom smislu, na tragu nekadašnjih jugoslovenskih projekata. Zbog toga mislim da celu tu aferu treba više posmatrati kao pokušaj i srpskih i hrvatskih nacionalista da izmisle neku novu „gvozdenu zavesu“ između Zapada i Istoka koja bi eventualno prolazila baš ovim prostorima. Ali, to više nije moguće. Jednostavno, ta „zavesa“ više ne može ići kroz naše prostore.

Ipak, premijer Aleksandar Vučić je rekao da Srbija proizvodnjom „vodenog tenka“ ima šansu za izvoz u afričke zemlje, dok je novinar Miroslav Lazanski rekao da su za isti proizvod zainteresovani i „Arapi“. Koliko su realne ovakve izjave?

Moje je mišljenje da Srbija suviše subvencioniše svoju proizvodnju naoružanja i da je, osim u delu proizvodnje municije gde smo tržišno konkurentni, značaj proizvodnje takozvane namenske industrije precenjen i da to mnogo opterećuje troškovnu stranu državnog budžeta. Cela ta stvar odvija se i u izvesnom dosluhu i sa radnicima namenske industrije, koji malo-malo pa prete nekim štrajkovima koje, u stvari, organizuju direktori „namenskih“ da bi se olakšalo državi da subvencioniše tu proizvodnju. Ne znam tačno koliko su naši trgovci oružjem uspešni u svetu, ali za taj nivo naoružanja, pretežno pešadijskog, uvek ima kupaca. Na žalost, i u Aziji i na Bliskom istoku i u pojedinim delovima Afrike uvek ima nekih pokreta ili struja zinteresovanih da kupe upravo takvu vrstu pešadijskog naoružanja. Ne mogu tačno da procenim, ali s obzirom na slom banke namenske industrije koji su poreski obveznici Srbije morali nadomestiti, po tome vidim da tu isto ima špekulacija i rasipanja novca i da se taj izvoz, zapravo, dotira.

A kako tumačite to da istovremeno država nije bila u stanju isplatiti prošlogodišnje subvencije poljoprivrednicima iako su čelni ljudi Ministarstva u dva navrata to obećali?

Ja sam više puta pisao da mi je neverovatan taj arogantan odnos, ne samo ove poslednje vlasti nego u dobroj meri svih ranijih garnitura u Beogradu. U osnovi, one imaju jedan arogantan odnos prema poljoprivrednicima zbog toga što se najmanje plaše da će ih taj socijalni sloj politički uzdrmati. I onda kada se štedi, njima je najlakše da štede na poljoprivrednicima. Ima tu izvesna dimenzija i antivojvođanskog stava, jer vojvođanski poljoprivrednici su ipak ti koji imaju novca i uspeha, pa se uvek nekako polazi od toga „zašto da dajemo Vojvodini kad će se oni snaći i bez nas?“. Zbog toga je Vojvodina i na tom planu pastorče ove države i tim pre je poslednjih godina takav odnos postao oficijelna politika zbog toga što je i pokrajinska Vlada iz jedne druge političke kombinacije naspram ove u Beogradu. Mislim da su i zbog toga dobili neko dodatno obrazloženje da neće da pomažu poljoprivrednicima, koji, naravno, nisu ni krivi ni dužni. To je jedna dugačka priča zašto se u Srbiji, koja je još uvek agrarna država i u kojoj se još uvek između 10 i 20% BDP-a formira u poljoprivredi, o toj grani najmanje vodi računa. I zašto su po pravilu ministri poljoprivrede iz Socijalističke partije Srbije, a ne iz vodeće stranke? To je posebna tema koja zaslužuje jednu ozbiljniju analizu.

Ipak, iz vodeće stranke je potekla inicijativa za usvajanjem Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koji je privukao veliku pažnju medija. Smatrate li i taj zakon „antivojvođanskim“?

Da, na taj zakon gledam i tako. Međutim, to treba gledati i u kontekstu želje Vlade u Beogradu da po svaku cenu obezbede određene investicije za poljoprivredu kad već sama nema sredstava da to uradi. Ipak, Srbija kao država se ne razlikuje puno od nas, njenih stanovnika, i ona ima jednu prevarantsku notu. Naime, u fazi restitucije država donosi zakon da će na 30 godina izdavati 30% zemljišta stranim investitorima. I sad, ako se pojave naslednici vlasnika od kojih je ta zemlja oduzeta, oni će nominalno možda i postati vlasnici, ali će im se reći „e, sad sledećih 30 godina možete uzimati samo onu zakupninu koju smo mi ugovorili“.

Kako Vam uz ovu stopu rasta izgleda privreda Srbije u odnosu na period pre 5, pa i 20 godina?

Srbija je imala stopu rasta između 5 i 6% od 2000. do 2008. Ta stopa je postignuta snažnim porastom zaduženja koja sad ima svoju inerciju, jer javni dug, čak i ako činite neke mere štednje, i dalje raste. Ali od 2008. do danas Srbija raste puževskim korakom i gora je od svih zemalja u okruženju po stopi rasta BDP-a. To je jedna gotovo neistražena stvar: šta je to što Srbiju davi i zaustavlja? Po mom mišljenju to je pokušaj da državni kapital zadrži kontrolu u privrednim tokovima i da država bude posrednik između stranih investitora i nacionalnog kapitala i da politička elita uzme svoju „pikslu“.

Kako će se predstojeći izbori, osim što „puno koštaju“, odraziti na privredu zemlje?

Mislim da je teza da su vanredni izbori potrebni zbog reformi više opravdanje pred Zapadom i Međunarodnim monetarnim fondom nego što vladajuća elita tobože ne može da izvrši sve te bolne reforme dok još ne ojača. Ali, problem je u tome što ista ta elita zagovara državni kapitalizam, jer su oni mentalno državni kapitalisti. Iako ih desnica optužuje da su oni pod uticajem liberalnog modela ekonomske politike, mislim da to nije tačno. Oni, naime, smatraju da oni treba da budu glavni preduzimači u Srbiji.

Iako najveći deo javnosti smatra da je pitanje pobednika na izborima izvesno, mislite li da sledeća garnitura na vlasti može izgurati mandat bez socijalnih nemira?

Ja to zaista ne mogu da prognoziram. Ali, u poslednjih desetak godina imali smo šest-sedam izbora što samo govori o tome da postoji neka duboka politička nestabilnost koja se, na žalost, ne vidi u parlamentu nego se vidi upravo po toj seriji vanrednih izbora. To znači da i u samoj vladajućoj koaliciji tinjaju neke borbe i da ta dugoročna strateška politička orijentacija nije još sasvim učvršćena kao proevropska, što se vidi i po tome što se stalno govori i o Moskvi i o Briselu. Takođe, i u samom javnom mnenju vrlo su jake antievropske snage koje koriste i konfuziju u Evropskoj uniji da ojačaju svoju poziciju.

Razgovarao: Zlatko Romić (Magločistač)

pecat1

 

 

 

[clear]

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.