AA grupa „Nada – Reménység“: Zovem se ______ i ja sam alkoholičar – Jedini cilj je da ostanem trezan

„Bože, daruj mi spokoj da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrost da menjam ono što mogu da promenim i mudrost da razlikujem jedno od drugog“, molitva je spokoja kojom započinju i završavaju okupljanja grupe anonimnih alkoholičara „Nada – Reménység“ u Subotici, koja se svakog četvrtka sastaje u prostorijama Fondacije mentalne higijene “Exspecto”.

„Zovem se ________ i ja sam alkoholičar“, reči su kojima svaka od prisutnih osoba, kojih je na poslednjem održanom susretu 21. aprila bilo sedam, započinje svoju životnu priču, a jedini uslov za članstvo u ovoj grupi jeste želja da se prestane sa pićem – da se ostane trezan.

Jedna od voditeljki sastanaka, koja ne pije više od sedam godina, a koja je svojevremeno pola godine bila na lekarskoj terapiji, kaže za Magločistač da je cilj ovog programa da im prestane volja i želja za pićem, na čemu aktivno rade.

„Nekome to pođe za rukom za mesec dana, nekom za dve godine, to je jako individualno, jer u svakodnevnom životu često imamo kontakte koji nas mogu ponovo navesti na alkohol i vratiti u prvobitno stanje“, objašnjava ona.

Grupa anonimnih alkoholičara u Subotici postoji devet godina i kroz nju je do sada prošlo oko 20 ljudi, a održava se zahvaljujući energiji njenih predanih i istrajnih članova i dobrovoljnim prilozima posetilaca.

Alkoholizam nastupa kada nam alkohol preuzme kontrolu nad životom

„Znamo da smo alkoholičari kada nam alkohol preuzme kontrolu nad životom“, kaže naša sagovornica i dodaje da se to ogleda u tome što neprekidno mislimo o tome na koji način ćemo da dođem do alkohola, da li stalo, više puta dnevno, ili nekoliko dana za redom, pa onda jedan dan ne.

„Ne mogu bez toga da mislim, radim, da se smirim, ne mogu osnovne stvari da obavljam bez da uzmem alkohol. Ne mogu da se radujem, ne mogu da tugujem, ne mogu ništa bez toga. Kada to osetimo, to je ono dno. Alkoholizam je bolest, i tu onda moramo neku pomoć da dobijemo“, kaže ona.

“Svi mi alkoholičari znamo kakav život smo vodili dok smo konzumirali alkohol i da smo morali da se suočavamo sa situacijama koje su uglavnom neprijatne”, navodi druga sagovornica, koja ne pije tri meseca.

„Pošto imam porodicu i posao koji volim, jednostavno sam shvatila da ovo nije budućnost kakvu želim i da sam dovela sebe na ivicu toga da ostanem bez svega što mi je najdraže“, napominje ona.

Kako kaže, sebe nije doživljavala kao osobu kojoj je potrebno lečenje zato što nije pila svakodnevno i mogla je da apstinira, ali bi se u teškim situacijama okretala alkoholu.

„I onda se to tako vuklo iz dana u dan dok čovek ne padne s nogu. Sa suprugom sam razgovarala o tome da jednostavno moram da pronađem način da se toga rešimo. To je bolest koja ne utiče samo na mene, nego i na moje okruženje. Nisam mislila da mi treba bolnica i neki medikamenti, ali sam bila svesna da mi treba nešto što mi može pomoći da ostanem trezna“, priseća se.

Tako je na internetu pronašla informaciju da u Subotici postoji AA grupa, kojoj se pridružila, da bi joj ovo bio njen peti susret sa ljudima koji se nalaze u sličnoj situaciji kao i ona.

„Zaista mi pomaže, i nadam se da će i u budućnosti. Literatura je super, jer tačno govori šta treba da se radi u situacijama koje su zaista rizične, teške i kritične, da se ne potegne ta jedna čaša. U ovom udruženju sam pronašla ono što mi je nedostajalo da bih mogla da ostanem trezna, i zaista baš volim da dolazim ovde“, navodi ona.

Naš treći sagovornik ne pije više od tri godine, a na sastanke grupe je počeo dolaziti nakon lečenja u bolnici, i od tada, kaže, više se nije dohvatio čaše.

„Na ovim sastancima se duhovno bolje osećam. Bio sam u jako lošem stanju jer sam dospeo i u bolnicu, i onda sam imao prilike da saznam za ovu grupu. Tamo sam prisustvovao jednom predavanju i video da su i oni bili u ovakvim situacijama kao ja. Želeo sam i ja da ostanem trezan i da živim bez alkohola“, priča on.

„Svako treba da odluči da li želi da živi ili želi dalje da pije“

Osnivač grupe anonimnih alkoholičara Subotice ne pije punih 38 godina.

„Sa 16 godina sam počeo da pijem, u 32. godini sam već bio na lečenju. Svega je bilo. U tih 16 godina, koliko sam konzumirao alkohol, nisam pio samo mesec dana. Pio sam neke lekove, zavaravao se, pa ponovo posle posla bio sa starim društvom, i ne vredi – ponude vas jednom, drugi put, i onda se desi onaj fenomen prve čaše… Kada je došlo do zdravstvenog, porodičnog i radnog pada, u poslednjem trenutku sam otišao na lečenje i spasio sam život“, priča ovaj gospodin.

Tako je posle 16 godina alkoholizma i lečenja nakon toga, odlučio da pokrene ovu grupu i pomogne svima onima kojima je pomoć potrebna, da im prenese poruku kako je sam uspeo, te da problemi mogu da se rešavaju.

„Svako ko se propije ima neko objašnjenje, ali nema tu ni objašnjenja ni opravdanja, taj se propio radi samog sebe. A da bi prekinuo, mora da započne sasvim nov način života i drugačije da živi. Treba da odluči da li želi da živi ili želi dalje da pije“, poručuje, dodajući da je bilo onih koji su se i nakon dolazaka na sastanke AA grupe propili.

I to je bila njihova odluka.

Samo jedna čaša vraća alkoholizmu

„Mnogo puta sam pokušavala da ostavim alkohol. Imala sam period kada sam gotovo tri godine bila ‘čista’ i onda se desila ona čuvena ’jedna časa’, koja se ovde spominje. Bila sam tada na moru, na jako lepom mestu, osećala sam se jako dobro i onda su me nagovorili na tu jednu čašu i vratila sam se piću”, priča četvrta članica grupe, koja ne pije dva i po meseca.

Kako kaže, u njenom slučaju je dodatni problem bio taj što je alkohol kombinovala sa tabletama, nakon čega je prvenstveno zatražila stručnu psihijatrijsku pomoć.

U ovu grupu je, pak, dospela tako što je pozvala jednu mađarsku SOS liniji za pomoć, da bi je za nekih sat vremena spojili sa subotičkom grupom anonimnih alkoholičara, a već isto veče je mogla da prisustvuje i onlajn sastanku.

„Dugo nisam znala ili nisam htela sebi da priznam da sam alkoholičarka. Mislila sam, ako neka osoba svaki dan pije i to koristi da sebe smiri ili da može da spava, to je prema svemu sudeći alkoholizam ili put koji vodi ka tome”, objašnjava ona.

Dodaje da su je u poslednje vreme zadesile mnoge poteškoće, ali da je u ovoj grupi pronašla podršku.

Na sastanku grupe, na kom je prisustvovao i Magločistač, bio je i jedan bračni par. Žena se bori sa alkoholizmom, a muž joj je oslonac i dodatna motivacija. On je već dva puta bila zbog ove bolesti i na bolničkom lečenju, u junu i decembru prošle godine, a sada ne pije četiri meseca.

„Pila sam, ali ne svakodnevno. Pet dana radim u firmi, ne pijem ništa, i onda za vikend popijem, a koristila sam i lekove uz alkohol. Onda sam shvatila da previše radim i da moram da prestanem da pijem jer, ako mogu pet dana da ne pijem, onda mogu i ta dva dana da ne pijem”, navodi ona.

Prema njenim rečima, odlazila je i na psihijatriju u bolnicu, razgovarala sa lekarima o tome da kući ima problema zbog alkohola, i da to više ne može izdržati ni fizički, ni psihički, a za postojanje grupe je saznala preko drugarice i odmah joj se i priključila.

Njen muž, koji takođe dolazi na sastanke grupe, kaže da je tu da bi joj bio podrška.

„Bila je u lošem stanju, toliko je bila obuzeta tim alkoholizmom da smo je deca i ja nalazili u pijanom stanju. Međutim, sada znam da u protekla četiri meseca nije pila uopšte. Moja žena je sada kao med, a pre je bila kao pčela, ubola bi me odmah”, kaže uz osmeh njen muž, i dodaje da na svojoj ženi vidi veliku i pozitivnu promenu.

“Najteže je priznati sebi – ja sam alkoholičar”

Naš četvrti sagovornik je trezan više od tri godine. Redovno dolazi na sastanke grupe, čiji su ga članovi prvi put našli u bolnici.

„Gledam da budem među prvima koji dolaze i među poslednjima koji odlaze odavde da bih bio što duže u društvu. Jer, kada se setim, oni su mene našli u bolnici kada mi je bilo najteže i najpotrebnije, kada sam se vratio iz kome. Njihove reči tada još nisam shvatao jer nisam bio čist u glavi, međutim, na drugom sastanku sam već sve drugačije posmatrao, da to nije priča nekih ljudi sa ulice, nego su to ljudi koji su došli da mi pomognu“, objašnjava.

Najteže mu je, kaže, bilo kada je postao svestan da se vraća kući i da će se suočavati sa brojnim pitanjima – kako prestati, kako više da ne pije.

„Tri puta sam prethodno pokušavao, ali nisam uspeo. Najduže je bilo deset meseci. Bojao sam se da ću opet početi da pijem kada dođem kući, međutim, nada, volja me je spasila, a njihov dolazak i njihove priče su pomogle. Ja sam samovoljno otišao da se lečim, ali nije bilo pomoći sve dok oni nisu došli u bolnicu, i danas sam zbog toga jako srećan“, kaže naš sagovornik.

Dodaje da 52 godine živi u braku i da samo svojoj ženi može zahvaliti što je sačuvala njihov brak.

„To ranije nisam sebi priznavao, čak nisam ni razmišljao o tome, ali kako sam u treznom stanju, puno razmišljam i teško mi nekada dođe da je sve bilo tako kako je bilo, i da tada nije moglo drugačije, ali danas smo dobro i moja porodica je jako srećna“, navodi.

Prema njegovim rečima, njega nije izlečio lekar, jer smatra da smo svi svoji lekari. Za njega je grupa anonimnih alkoholičara Subotice zapravo jedina „zdravstvena ustanova“ koja može da izleči alkoholičara.

„Samo treba biti poslušan i prihvatiti sebe. Kada vidim alkohol, odmah se setim onog dana kada sam došao k svesti, to je bilo neopisivo teško. A najteže je bilo kazati ne drugima, nego priznati sebi one dve reči – ja sam alkoholičar. Tek tada veliki teret skidate sa sebe i veliki plus dobijate u svom napretku“, objašnjava on.

Svako kome je potrebna pomoć, može sa da se obrati grupi AA na broj telefona 063 604 044.