VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZELENILO, ZELENILO, SPASI NAS ZELENILO ILI TRČIM ZA SVOJU ULICU

Iako na pragu šeste decenije, ja svako jutro rekreativno trčim duž Prvomajske ulice, trčim za Vas deco, koji ćete morati mnogo više da radite i da trčite da biste popravili sva ova sranja koja su vam na planeti Zemlji ostavili Naši i Vaši roditelji, ako uopšte budete imali priliku

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Foto: Viktorija Aladžić (Detalj fasade u Prvomajskoj ulici)

Prvi „Statut o sađenju drveća na unutrašnjoj i spoljašnjoj teritoriji grada Subotice“ donet je već 1866. godine. Grad je tada imao gradskog baštovana koji je brinuo o parku na Paliću, u Dudovoj šumi, o drvoredima, te je radio u gradskim rasadnicima (Prodanović. S., Parkovi, drvoredi i šume Subotice početkom 20. veka, Rukovet, Vol. XLV, Nº 5-6-7-8, 2000.) No, u to vreme dva javna parka i nešto drvoreda u gradu nisu zahtevali mnogo posla pa je mogao da ga obavlja jedan gradski baštovan. Potreba za zelenilom rasla je sa povećanjem broja stanovnika, a ono što je za Suboticu bilo karakteristično jeste opredeljenje njenih stanovnika da se bave poljoprivredom, pa su kao posledica toga parcele oko kuća, u gradu, bile relativno velikih dimenzija i vrlo često prave male zelene oaze. Iz tog razloga nije ni bilo potrebe za većim površinama parkova. Porodice su svoje potrebe za zelenilom, rekreacijom i kontaktom sa prirodom ostvarivale na svojim salašima i u svojim prostranim dvorištima u gradu. Pošto nije bilo industrije nije bilo ni zagađenja.

Industrijalizacija je u Suboticu počela da stiže kasno u odnosu na ostale delove Evrope. Iako je bilo svega nekoliko industrijskih pogona na početku XX veka, može se reći da je pravi urbani život tada počinjao da se razvija, a da je sa urbanim životom narasla potreba i za većom količinom javnog zelenila po glavi stanovnika. Nakon donošenja Građevinskog zakona 1931. godine u Kraljevini Jugoslaviji, usledila je izrada regulacionih planova u svim gradovima u zemlji, pa i u Subotici. Možda najznačajniji i najambiciozniji od njih bio je „Plan zelenila, javnih sadova i vežbališta“ iz 1934. godine. (IAS, F:3, 3.2.1.52.) Izrada Plana je bila obaveza koju je odredio Zakon o obaveznom telesnom vaspitanju. Prema ovom zakonu telesna vežba je za svu mušku i žensku decu u školama i van škola bila obavezna do navršenih 20 godina starosti. Prema statističkim podacima ova se odredba odnosila na 19,5 % ukupnog stanovništva što je obuhvatalo oko 19.500 omladinaca od ukupnog broja stanovnika u Subotici. Po znanstvenim ispitivanjima tog vremena za ovaj broj vežbača trebalo je osigurati vežbališta u ukupnoj površini od 300.000 do 500.000 m². Ova istraživanja bila su na tragu ideje koju je tadašnji ministar izrazio kao želju da se putem telesnog odgoja naroda odgoji sveukupna jugoslovenska omladina u dobrovoljnoj disciplini, da se digne viteški duh naroda i da se izgradi puna svest tadašnje generacije o potrebi i spremnosti za svaku aktivnu saradnju u odbrani državnog i narodnog integriteta. (IAS, F:47, V 1158/1932).

Prilog 1. – „Plan zelenila, javnih sadova i vežbališta“ iz 1934. godine. (Istorijski arhiv Subotica, F:3, 3.2.1.52.)

Zelene površine predviđene u „Planu zelenila, javnih sadova i vežbališta“ (Prilog 1.) oslanjale su se na proračun potrebnih površina Elkarta iz 1930. godine prema kojem je u gradovima trebalo obezbediti po 24 m² zelenila na svakog stanovnika, odnosno: po 1 m² ukrasnih parkova i šetališta, 15 m² narodnih parkova i šuma, 4 m² groblja i još 4 m² svakovrsnih vežbališta. „Planom zelenila, javnih sadova i vežbališta“ trebalo je da se na teritoriji grada ostvari ukupna površina od 100.000 m² ukrasnih parkova i šetališta, 1.500.000 m² narodnih prakova i šuma, 300.000 do 500.000 m² vežbališta svake vrste, te novo centralno groblje na površini od 400.000 m². Budući da je Subotica tada raspolagala sa samo 27.000 m² ukrasnih parkova i šetališta, 396.800 m² narodnih parkova i šuma, 92.000 m² vežbališta i 471.000 m² postojećih groblja, te površine je trebalo značajno povećati osim površine groblja. Igrališta i vežbališta su obuhvatala dečija igrališta, stadion, fudbalska igrališta, biciklističko trkalište, konjska i motor-biciklistička trkališta, tenis igralište, plivališta, omladinska vežbališta za odbojku i drugo, strelište i klizalište.

Prema planu svaka neuređena, a dostupna površina u gradu bila je predviđena za neku od navedenih funkcija: u južnom delu grada, na mestu nekadašnje Mlake (današnje Prozivke), bilo je predviđeno uređenje Velikog narodnog parka; površine sva četiri postojeća groblja bile su predviđene za preuređenje u narodne parkove; na teritoriji Bajskog groblja, kao i Srpskog groblja bila je predviđena izgradnja dečijih igrališta; kao i jednog dečijeg igralište uz današnji Karađorđev put, na izlazu iz grada; te u južnom delu Kertvaroša. Pored dečijih igrališta bila su predviđena i šetališta i vežbališta, kao i manje površine ukrasnih parkova na više mesta u gradu.

U planu je takođe bilo predviđeno da se Veliki narodni park produži od današnje Prozivke sve do Kumičićeve ulice, između Prvomajske ulice i Jo Lajoša. Tako bi parkovska rekreativna površina povezivala centar grada sa Aleksandrovom i Palićkim jezerom, a ovi bi opet preko centra grada, Radijalcem bili povezani sa Dudovom šumom. Tada na jugu grada još nije bilo ni deponije ni prečistača. Nije međutim bilo vremena ni da se započne realizacija ovog plana. Vladala je kriza, a uskoro je izbio i Drugi Svetski rat. Posle rata sve se promenilo i planiranje grada je usmereno u nekom drugom pravcu. Ipak dobre ideje ne treba zaboraviti, one se mogu osavremeniti, pogotovo što je ovaj plan rađen sa punim razumevanjem funkcionisanja grada Subotice i potreba njenih stanovnika iako mu je prevashodni cilj bio realizovanje fizički spremne mladeži za potrebe odbrane zemlje.

Prilog 2. – Plan namene površina u okviru „Plana detaljne regulacije za deo prostora oivičenog ulicama Maksima Gorkog, Beogradski put, Blaška Rajića i Senćanski put u Subotici“ iz 2011. godine.

Današnja Prvomajska ulica je „Planom detaljne regulacije za deo prostora oivičenog ulicama Maksima Gorkog, Beogradski put, Blaška Rajića i Senćanski put u Subotici“ iz 2011. godine (Prilog 2.) zamišljena kao bulevar sa zgradama kolektivnog stanovanja i kružnim tokovima na raskrsnicama, kao uostalom i ceo taj deo grada. To međutim nije realno i Subotica iz koje sada već i mlađi i stariji stanovnici neprestano odlaze, kao usputna stanica na putu ka Evropi, neće skoro doživeti takav razvoj.

Ono što bi bilo daleko primerenije je da se automobilski saobraćaj preusmeri u drugim pravcima, Prvomajska ulica se i tako retko koristi za ovu vrstu saobraćaja, te da se ulica pretvori u pešačko – biciklističku ulicu – šetalište, sa prizemnim kućama sa obe strane. Ovde se još uvek nalazi nekoliko tipičnih seoskih kuća, koje svedoče o najranijim vremenima razvoja grada. U gradu ova arhitektura polako nestaje, pa bi ovde bila prilika da se takva arhitektura prezentuje. To je za turiste veoma atraktivno, pa bi i cela ulica mogla postati turistička atrakcija.  Sa druge strane, u Subotici svakako treba insistirati na sve većoj upotrebi bicikla kao prevoznog sredstva, a kad bi bila uređena ovakva ulica sa biciklističkim stazama, ta nova atrakcija privukla bi ljude, a pogotovo decu, i postala bi poželjna pešačko ‘ biciklistička veza sa gradom. Tako bi se rešio večiti problem sa saobraćajem, a ne vidim u tome nikakvu prepreku pošto je Subotica ravničarski grad. Trebalo bi u Prvomajskoj ulici urediti nove drvorede i napraviti mogućnost pešačko – biciklističke veze između Prozivke, centra grada, Radijalnog puta i Dudove šume.

Pre neki dan sam pročitala da se koncentracija ugljen dioksida u zemljinoj atmosferi toliko povećala da odgovara onoj koncentraciji od pre par miliona godina. Ovo bi bio naš skromni doprinos smanjenju zagađenja vazduha. Hlorofil u biljkama je bio ta čudesna supstanca koja je prerađujući ugljen dioksid, stvarala kiseonik i omogućila nastanak sveg života koji poznajemo. Jesmo li stigli do tačke da zatremo nekoliko milijardi godina mukotrpne borbe da život na planeti Zemlji uopšte postoji?

Iako na pragu šeste decenije, ja svako jutro rekreativno trčim duž Prvomajske ulice, trčim za Vas deco, koji ćete morati mnogo više da radite i da trčite da biste popravili sva ova sranja koja su vam na planeti Zemlji ostavili Naši i Vaši roditelji, ako uopšte budete imali priliku. Trčim i da Prvomajska ulica postane pešačka i biciklistička zelena zona ovog još uvek lepog grada. Pozivam Vas da mi se pridružite.

Autorka je arhitektica i docentkinja na Građevinskom fakultetu u Subotici i istraživačica graditeljskog nasleđa Subotice.

Članak je nastao u okviru serijala tekstova “Skitam, slikam, mislim, pišem” koji se objavljuje na portalu Magločistač.

Povezani članci

VIKTORIJA ALADŽIĆ: DRVO PO GLAVI STANOVNIKA

VIKTORIJA ALADŽIĆ: GRAD ILI NEGRAD PITANJE JE SAD

VIKTORIJA ALADŽIĆ: POGLEDAJMO SE U NAŠE VELIKO KOLEKTIVNO OGLEDALO

VIKTORIJA ALADŽIĆ: TROTOAR – MERILO NAŠEG ODNOSA PREMA LJUDIMA

(Magločistač)

[clear]