Viktorija Aladžić: Poezija gvozđa – Subotica i njeni majstori

Viktorija Aladžić: Poezija gvozđa – Subotica i njeni majstori

Ograda balkona na kući u Prvomajskoj 5 (Foto: Viktorija Aladžić)

Objavio: Magločistač

04.05.2020

Kategorija: Društvo , Stav

Tokom 19. veka zanatski rad sa gvožđem pretvorio se u poeziju, a vrhunac te poezije dostignut je u vreme secesije. Ova poezija može da se vidi svakoga dana dok šetamo ulicama Subotice. Na sreću, naš grad je još uvek bogat raznim dekorativnim elementima od livenog i kovanog gvožđa, počev od ograda, stalaka, držača za zastave, dekorativnih rešetki na kapijama pa do čuvene ograde „majmun placa“. 

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Stubić ograde “majmun placa” koji je još sačuvao dekorativni vršak, dok ga na drugim stubićima više i nema (Foto: Viktorija Aladžić)

Ako se ikada zapitamo šta gvožđe znači u našem životu, i ako se usudimo da se uputimo na traganje za odgovorom na ovo pitanje može nam se dogoditi da se upustimo u opčinjujuće putovanje u dubine i daljine ljudskog saznanja i postojanja. Gvožđe je danas deo našeg svakodnevnog života, koje se samo po sebi podrazumeva, od najstinijih predmeta kao što su spajalice, do mega konstrukcija ogromnih građevina koje se uzdižu u megalopolisima sveta. Gvožđe osim toga, kako se misli, sačinjava trećinu mase naše planete. Ali gde počinje naše putovanje?

Postoje arheološki dokazi da su ljudske zajednice savladale tehnologiju topljenja gvožđa iz ostataka meteorita još 5.000 godina pre naše ere, u Mesopotamiji. Negde oko 3.000 godina pre nove ere predmete od topljenog pa livenog gvožđa arheolozi su nalazili na arheološkim nalazištima u Egiptu. Ipak, pošto je gvožđe podložno koroziji, ne možemo se sasvim osloniti na ove podatke i utvrditi kada je topljenje gvožđa zaista počelo; ali za ovu priču to i nije toliko važno. U Asiriji, prema starim zapisima, gvožđe je bilo sedam puta vrednije od zlata. Čitav jedan period ljudske istorije dobio je naziv po gvožđu. Period u kojem su ljudi počeli koristiti predmete koje su izrađivali od gvožđa umesto mekanog bakra ili bronze – gvozdeno dobapočelo je oko 1.300 – 1.200 godina pre nove ere i praktično trajalo do duboko u srednji vek. Dodavanje ugljenika, da bi se poboljšale karakteristike predmeta od gvožđa, otkriveno je, verovatno slučajno, negde oko 1.000 godina pre nove ere, i tek tada su se stekli uslovi da se bronza, u razvoju ljudske civilizacije, konačno zameni gvožđem.

Inicijali Jožefa Rota, vlasnika kuće u Ulici Dimitrija Tucovića 4 (Foto: Viktorija Aladžić)

Najuglednije zanatlije, od vremena bronzanog doba pa sve do industrijske revolucije, bili su kovači, ljudi koji su bili u stanju da gospodare vatrom i kamen pretvore u tečnost. Tokom istorije razvijale su se ove zanatske veštine, a gvožđe je od perioda Rimske imperije postalo nezamenjljiv deo arhitekture i građevinarstva. Ipak, trebalo je da prođe skoro dva milenijuma da bi se razvila industrijska proizvodnja gvožđa i da gvožđe postane osnova razvoja skeletnih konstrukcija tokom 19. veka, te da u arhitekturi zameni stare tradicionalne konstruktivne sisteme koji su se bazirali na gradnji objekata opekom i kamenom.

Tokom 19. veka zanatski rad sa gvožđem pretvorio se u poeziju, a vrhunac te poezije dostignut je u vreme secesije. Ova poezija može da se vidi svakoga dana dok šetamo ulicama Subotice. Na sreću, naš grad je još uvek bogat raznim dekorativnim elementima od livenog i kovanog gvožđa, počev od ograda, stalaka, držača za zastave, dekorativnih rešetki na kapijama pa do čuvene ograde „majmun placa“. Ono što je šteta jeste da ovaj izuzetan rad nikada nije bio ozbiljno istraživan i što ne znamo u čijim radionicama su se pojedinačno izrađivali ovi izvanredni predmeti. Sa druge strane nije sačuvana ni jedna kovačka radionica sa svojim enterijerom i alatima u Subotici, ali neki tragovi ipak postoje i mogu nam predočiti u kakvim su uslovima radili kovački majstori u prošlosti. U Istorijskom arhivu Subotice sačuvano je više projekata kovačkih radionica iz 19. veka, koji nam mogu približiti ideju o tome kako su izgledale. Tako je kovački majstor Pal Kovačič (Kovacsics Pál) tražio građevinsku dozvolu da izgradi kovačku radionicu 1873. godine (IAS, 3725/polg. 1873), danas u Palmotićevoj ulici 31 (tadašnja adresa IV krug 493). Projekat radionice uradio je Janoš Molcer (Molczer János).

Ugaoni balkon na kući u Štrosmajerovoj 5 (Foto: Viktorija Aladžić)

No da nas ovo ne odvede na krivi put. Verovatno nisu svi izvanredni radovi u gvožđu, koje nalazimo u Subotici, rađeni samo u subotičkim radionicama. Elementi od livenog ili kovanog gvožđa mogli su da se kupe u prodavnicama i prosto montiraju na licu mesta. Bili su rađeni u drugim delovima Monarhije kojoj je Subotica pripadala. Ipak u Subotici je prema Maluševljevom adresaru iz 1906. godine bilo 47 kovača (Malusev, Sándor: Szabadka sz. kir. város Czim- és Lakjegyzéke, Szabadka, 1906). A u knjizi Henrika Brauna (Braun, H., Szabadkai Városhaza, Szabadka, 1912) navedeni su subotički majstori koji su radili izvanredne metalne dekorativne ukrase na gradskoj kući. Ostaje, dakle, da se ova materija detaljnije istraži, a mi do tada možemo da se divimo izvanrednim primercima zanatskih radova u gvožđu koji su još sačuvani na subotičkim ulicama i fasadama.

U ranijem periodu, tokom 19. veka, kada su se pojavili dekorativni ukrasi od gvožđa uglavnom su bili napravljeni od livenog gvožđa kao što su elementi balkona na kući u Rudić ulici 2 na primer. I uopšte je na početku industrijske revolucije u Engleskoj, sredinom 18. veka, liveno gvožđe prvo počelo da se koristi u konstrukcijama. No, nakon velike nesreće koja se dogodila na mostu Tej (Tay bridge) u Škotskoj, kada se tokom oluje, 1879. godine, urušila sredina mosta od livenog gvožđa ispod voza, pa je poginulo 75 ljudi, liveno gvožđe je postepeno prestalo da se koristi u konstrukcijama. Krajem 19. veka, u Subotici, ograde na balkonima i drugi dekorativni ukrasi uglavnom su se izvodili od pouzdanijeg i čvršćeg kovanog gvožđa. Primer je neobarokni balkon na uglu kuće u Štrosmajerovoj 5.

Ograda od elemenata od livenog gvožđa na ogradi balkona kuće u Maksima Gorkog 25 (Foto: Viktorija Aladžić)

Najtužnije je što danas više nemamo ni jednog majstora koji zaista može da uradi ovakva ostvarenja u gvožđu. Oslanjamo se na gotove elemente koje uvozimo iz Kine i njihovim sastavljanjem pravimo savremene ograde od gvožđa, ali to je samo bleda kopija izvanrednih radova iz prošlosti. Sigurna sam da bi sociološko-psihološka istraživanja dobrobiti ljudske zajednice pokazala koliko je važan u našoj civilizaciji zanatski rad. Zanati su nešto što je oblikovalo našu civilizaciju i oblikovalo nas kao ljudska bića milenijumima. Zadovoljstvo pri stvaranju nečega svojim rukama je nemerljivo, ali je to upravo ono što se ljudima današnjice sve više i više uskraćuje. Svuda ćemo naići na istraživanja koja nas ubeđuju kako nam IT sektor i kompjuterska tehnologija olakšavaju život i kako čine osnovu sreće boljeg života u budućnosti ljudske civilizacije. Ipak u svemu tome ne primećujemo osnovno pravo ljudskog bića, pa time i osnovu osećaja ispunjenosti i sreće, da svojim rukama stvara nešto, da kreira i istražuje nove mogućnosti, da stvara predmete za svakodnevnu upotrebu, a još značajnije predmete umetničkih i kreativnih karakteristika. To ne znači da treba da se vraćamo u prošlost, već da negujemo i poštujemo zanate i zanatsko-umatnički rad, naročito onaj koji ne umemo sami da izvedemo. Greh je zbog zarade stimulisati zaboravljanje i zanemarivanje ljudskih znanja i veština, pod izgovorom da su zastarela i primitivna.

 

Autorka je arhitektica i vanredna profesorka na Građevinskom fakultetu u Subotici i istraživačica graditeljskog nasleđa Subotice.

Članak je nastao u okviru serijala tekstova “Skitam, slikam, mislim, pišem” koji se objavljuje na portalu Magločistač.

Povezani članci:

VIKTORIJA ALADŽIĆ: IZAZOVI BUDUĆNOSTI – VIRUSI I KUĆA U ULICI BRAĆE RADIĆA 22

VIKTORIJA ALADŽIĆ: KAKO SU SE FRANCUSKI RESTORAN I ENGLESKI GLOB TEATAR SUSRELI U SUBOTICI

VIKTORIJA ALADŽIĆ: OD MANČESTERA DO SUBOTICE – PRIČA O JEDNOM MLINU

VIKTORIJA ALADŽIĆ: OD MATEMATIKE DO PRIČE O JEDNOJ KUĆI – BRAĆE RADIĆA 39

VIKTORIJA ALADŽIĆ: O SECESIJI I BELI DURANCIJU

VIKTORIJA ALADŽIĆ: OD KAFANE DO PICERIJE

VIKTORIJA ALADŽIĆ: MISTERIJA SECESIJSKE KUĆE U ULICI ZRINJSKOG I FRANKOPANA

VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZGRADA NEKADAŠNJE MAĐARSKE DRŽAVNE ŽELEZNICE VRATILA STARI SJAJ

VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZELENILO, ZELENILO, SPASI NAS ZELENILO ILI TRČIM ZA SVOJU ULICU

VIKTORIJA ALADŽIĆ: DRVO PO GLAVI STANOVNIKA

VIKTORIJA ALADŽIĆ: GRAD ILI NEGRAD PITANJE JE SAD

VIKTORIJA ALADŽIĆ: POGLEDAJMO SE U NAŠE VELIKO KOLEKTIVNO OGLEDALO

 

(Magločistač)

 

 

 

[clear]

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.