Stevan Popratina iz Bačke Topole: Do 101. godine radom, dobrotom i skromnošću

Stevan Popratina iz Bačke Topole: Do 101. godine radom, dobrotom i skromnošću

Stevan Propratina, foto: MS/Magločistač

14.03.2024

Kategorija: Bačka Topola , Društvo

Pobrojavajući različite savete i preporuke za dugovečnost, Bijelo Dugme je 1980. godine objavilo pesmu sa porukom da bi bila “prava gnjavaža u životu doživeti stotu”. Sa svojih 56 godina, Stevan Popratina tada je u Baranji bio već četiri godine u penziji kao vojno lice, da bi 11. marta ove godine u Bačkoj Topoli proslavio svoj stoti rođendan. Bez gnjavaže.

On je jedan od 22 stanovnika opštine Bačka Topola, koji su na poslednjem popisu, imali više od 94 godine, a bilo ih je 5 muškaraca i 17 žena.

Foto: MS/Magločistač

I kaže da recept za dugovečnost uopšte nije komplikovan kako se misli, te da ga čine sledeći sastojci: rad, dobrota i skromnost.

Upravo su mu, kako veruje, te tri stvari podarile dugovečnost i održale ga u snazi, pa je i jesenas radio u bašti, a štap je kao pomagalo prihvatio tek zimus. I premda ga – za razliku od glave i ruku – noge sada već pomalo izdaju, ne voli da se oslanja na štap, ali ga koristi da ne bi sekirao ćerku.

Ne voli ljude koji leže i ne rade. On je, kaže, i infuzije primao sedeći, nije hteo da leži.

Siromaštvo

Stevan je rođen 1924. godine u Klancu, na Kordunu, u porodici sa još sedmoro dece, od kojih je on bio drugi po redu rođenja, ali najstariji s obzirom na to da su mu dve sestre preminule kao male. U to vreme, u tim okolnostima, to nije bila retkost.

“Živelo se teško, zapravo – tek preživljavalo. U prizemlju kuće su bile krave i ovce, a odmah iznad mi. Na tavanu miševi. Nije bilo tanjira, nije bilo pantalona. Jelo se iz zajedničke tepsije, a oblačile su se haljine. Do škole se išlo 7 kilometara u jednom pravcu, ali su se završavala ta četiri razreda uz tablu, krpicu u pisaljku, umesto svezaka, knjiga i olovaka”, priseća se Stevan jasno slika starijih od 9 decenija.

“Kako je počeo Drugi svetski rat, ustaše su nam zapalile kuću. Sa ocem i bratom sam 1941. otišao u šumu, u partizane, a sestre i majka su bile u zbegu, po šumi, svuda. Tada sam imao 14-15 godina.”

I to je bio put koji će uticati na Stevanovo dalje školovanje i život uopšte.

Ljubav

U toku rata, 1944. godine osniva i porodicu sa suprugom Koviljkom, Ličankom, sa kojom kasnije zida kuću u Baranji i dobija dve ćerke od kojih jedna umire kao dete.

Foto: MS/Magločistač

Druga, Duška, danas živi sa njim i kaže da je to između Stevana i Koviljke bila jedna ogromna ljubav.

“Umrla pre 15 godina, a on ju je dvorio do poslednjeg dana i njen odlazak je baš teško podneo”, priseća se Duška, zaključujući da je teret dugovečnosti i neminovno ispraćanje dragih ljudi sa ovog sveta.

Selidbe

Kada se rat završio, Stevan je ostao pri vojsci, i završio vojnu školu. Najpre u Sarajevu, a potom i u Bjelovaru. Zatim ga je prekomanda vratila u Sarajevo.

Boravio je kao vojno lice i u Crnoj Gori, Zenici, pa na kraju u Baranji gde kao kapetan prve klase 1976. godine biva i penzionisan, ali nastavlja da radi. Prepodne u socijalnom, poslepodne u svom domaćinstvu oko životinja i bašte.

Kako se u Baranji zaratilo, Stevanu i njegovoj sada sa unucima proširenoj porodici se bližila još jedna selidba. Tako prodaju kuću u Baranji i 1999. godine dolaze u Bačku Topolu, gde Stevan danas gazi prve dane drugog veka svog života.

Iako je morao da ostavi drage komšije i prijatelje, od kojih su ga neki posetili povodom rođendana, ali i kuću koju je sa suprugom sazidao, tvrdi da mu još jedna selidba nije teško pala. Svuda mu je, kaže, bilo lepo i nigde se ni na koga nije žalio.

Ožiljci

U sto godina ljudskog života neminovno moraju stati i ožiljci. I telesni, ali i oni koji se nose na duši.

Tako je deda Stevan pored ranjavanja u Drugom svetskom ratu odakle nosi dva gelera granate u vratu i ramenu, preživeo i karcinom grla 1976. godine od kada je izgubio glas, potom infarkt i dva ugrađena stenta pre deset godina, pa onda i teži oblik korone 2020. godine iz čega se jedva izvukao.

Deda Stevan sa praunukom, foto: MS/Magločistač

Ali su ga isto tako zatekli i gubici ćerke, supruge, braće i sestara, prijatelja. Kako priča, sve ih je pomagao i sve nadživeo i sahranio.

“Sve što sam imao sam ja zaslužio i zaradio svojim rukama. Sada nisam svestan da sam ja tolike godine dočekao. Mi smo bili sirotinja, i ja sam kao najstarije dete, posle kao vojno lice školovao svoju braću od strica i svoje sestre i sve sam ih pomagao. Verovatno je ovih sto godina nagrada za sve to”, zaključuje deda Stevan.

Nikad se nije žalio, ali nikad nije ni pomislio da će doživeti stoti rođendan.

Poštovanje

Na pitanje šta je to danas drugačije, odgovara – sve.

“Nekada nisi smeo ništa da kažeš, odmah se išlo u zatvor, a sada svako za svakog može svašta da kaže, a ni za šta neće odgovarati. Drugo, kao što je u Americi, tako će biti i ovde – sve će vam dati, ali će vam sve i oduzeti, jer nećete moći sve to što dobijete da naplaćate”, predviđa deda Stevan.

“Ne volim svađu. Političari se sada na televiziji stalno svađaju. Svi se svađaju, niko nikog ne poštuje. Kod mene je uvek bilo staloženo, uvek mir. Meni su porodica i poštovanje nešto najbitnije. Nekada su deca poštovala starije, a sada toga nema. Porodice se ne okupljaju. Nekada smo pisali pisma, obilazili familiju i prijatelje, viđali se. Sad imamo telefone i internet, ali u stvari nemamo ništa”, zaključuje jedan od najstarijih Bačkotopolčana.

Telefoni mu se zato posebno ne sviđaju, jer, kako vidi, svi samo stoje i gledaju u njih i ništa drugo ne rade.

Međutim, svakodnevno čita novine i to bez naočara i prati televiziju. Sam se i brije. Vojnički.

Dobrota

I pored svega što zajedno sa gelerima nosi na svojim starim plećima, deda Stevan kaže da je danas dobro i da je srećan. Ima jednu ćerku, dva unuka, praunuka i praunuku.

Voli Novu Godinu i kićenje jelke, porodična okupljanja i druženje.

Foto: MS/Magločistač

“Gde god da sam živeo, meni je svako bio dobar i tako sam svoje učio, da su svi ljudi dobri. Nije važno ko su i šta su. Ne može čovek sve sam da pojede, treba dati i drugima”, kaže Stevan ističući da je dobrota jedna od najvažnijih ljudskih osobina.

A gosti iz daleka, koji su se zadesili kod Stevana u momentu snimanja razgovora za Magločistač, rekli su da je deda uvek bio dobar, skroman i miran.

“U životu su najvažniji porodica i zdravlje, poštovanje jednih prema drugima. Ja sam danas srećan, meni je dobro, a takvim me čine praunuci i unuci. Samo da nam je što više dece. Deca su radost i snaga”, zaključuje deda Stevan i kaže da je ovaj rođendan prošao, pa sad – idemo dalje.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.