SINDIKAT U TRANZICIJI: USPEŠNA BORBA ZA PRAVA RADNIKA ZAHTEVA VEĆU SOLIDARNOST

SINDIKAT U TRANZICIJI: USPEŠNA BORBA ZA PRAVA RADNIKA ZAHTEVA VEĆU SOLIDARNOST

Foto: MD/Magločistač

16.03.2020

Kategorija: Društvo

„Najveći problem je što ljudi misle – neko će se izboriti za nas umesto nas samih. Zašto ja da plaćam članarinu, šta ja imam od toga. Mi na lokalnom nivou se trudimo da to vratimo preko paketića ili kase uzajamne pomoći, na primer, ali kolektivna svest se na žalost polako gasi, što nije dobro ni za koga. Dolazimo do toga da neće biti dovoljno članova, pa neće biti ni reprezentativnih sindikata ili će biti samo jedan, a to – znamo – otvara mogućnost manipulacije“, objašnjava Žolt Sendi.

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Kada najveći nemački sindikat IG Metal koji broji 2,3 miliona članova pretežno zaposlenih u metalskoj industriji najavi štrajk, pa makar to bio samo štrajk upozorenja, poslodavci, ali i zvanični Berlin imaju dovoljno razloga za brigu, malo vremena za reagovanje, i ni pedalj prostora za ignorisanje. Jer, nemački sindikalci su garant socijalnog mira. Njihova snaga leži u brojnosti i jedinstvu, čiji kohezivni element predstavlja – solidarnost.

Realnost sindikalnog života u Srbiji potpuno je drugačija, predstavljajući odraz svih onih promena kroz koje je prolazilo i još uvek prolazi i samo društvo. A te promene nisu išle na ruku sindikatu kada je reč o (re)definisanju njegove uloge i položaja u svetu radu, što je dovelo do situacije da danas sindikalni funkcioneri imaju bazični problem, a to je kako da ubede, uvere, privole zaposlene da uđu u člansto organizacije.

Žolt Sendi, foto: Magločistač

Žolt Sendi je predsednik Sindikata medicinskih sestara i tehničara Srbije u subotičkom Domu zdravlja. Već nekih šest, sedam godina obavlja tu funkciju, a za to vreme, primećuje, stav ljudi prema sindikatu se značajno promenio, ali na gore.

„Najveći problem je što ljudi misle – neko će se izboriti za nas umesto nas samih. Zašto ja da plaćam članarinu, šta ja imam od toga. Mi na lokalnom nivou se trudimo da to vratimo preko paketića ili kase uzajamne pomoći, na primer, ali kolektivna svest se na žalost polako gasi, što nije dobro ni za koga. Dolazimo do toga da neće biti dovoljno članova, pa neće biti ni reprezentativnih sindikata ili će biti samo jedan, a to – znamo – otvara mogućnost manipulacije“, objašnjava Sendi.

Osim (malo)brojnosti članstva, upitna u Srbiji je i jedinstvenost sindikalnih boraca za radnička prava. Dok u Nemačkoj važi nepisano pravilo „jedno preduzeće – jedan sindikat“, kod nas je situacija potpuno obrnuta, što dodatno umanjuje svest zaposlenih o značaju organizovane borbe za poboljšanje vlastitog položaja.

„Solidarnost među radnicima postoji, a među sindikatima – sve zavisi. Po rešenjima, imate samo dva reprezentativna sindikata na nivou države – Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost, ali ima još sindikalnih centrala koje figuriraju u nekom životu. Sindikati moraju shvatiti da ne treba da se otimamo oko članova, već da bilo koji sindikat koji je registrovan mora da radi u interesu članstva i da ljude zastupa na adekvatan način. Novi sindikati se pojavljuju kada oni postojeći ne rade svoj posao ili bar tako misli neka većina, odnosno, manjina, a ima i onih koji osnivaju sindikat samo da bi bili zaštićeni, da budu pandan kod poslodavca, pa ne znate ko je ko i na koji način želi da radi. Ako želite da radite kako treba i kako pravila nalažu, onda bi solidarnosti moralo biti više“, zaključuje Ištvan Huđi, predsednik Saveza samostalih sindikata Grada Subotice.

Iskustvo Žolta Sendija po tom pitanju je pozitivno, mada, kaže, dobra saradnja među različitim sindikatima na nivou jedne firme je pre izuzetak, nego opšte pravilo:

„U našem Domu zdravlja je veoma dobra saradnja među sindikatima, a ima ih tri – opšti, nezavisni i naš koji je strukovni. Zajednički nastupamo kada je reč o zajedničkim problemima i u tome leži naša snaga. A problemi s kojima se suočavamo su razni, počev od napada na zaposlene, preko problema vezanih za osiguranje, do najaktuelnijeg – manjka radne snage usled odlaska starih zaposlenih, što prati dolazak novih koji tek treba da se prilagode novoj radnoj sredini i nauče posao. Onaj ko nije upućen, misli iz Medicinske škole je izašlo 500 učenika koji su spremni za rad, ali nisu, treba vreme da prođe, nekad i do pet godina. Imamo sad i jako puno prekvalifikacija, a kvalitet istih nije ujednačen, što je poseban problem, kao i status medicinskih sestara koje su završile fakultet, ali zakonski nisu priznate. Naša uloga kao sindikata je da skrećemo pažnju na te probleme ne samo upravi Doma zdravlja, nego i instancama na državnom nivou. Malo po tom pitanju sami možemo nešto da uradimo, ali uvek i stalno reagujemo. Naravno, tu su i pitanja vezana za plate.“

Ištvan Huđi je u sindikalnim vodama od sredine 80-tih prošlog veka, najpre samo kao član sindikata, a od 2001. godine i kao funkcioner. Najgori i najstresniji period za bavljenje sindikalnim poslovima bio je proces privatizacije, kada su ljudi masovno dobijali otkaze.

„Moj neki ’diplomski rad’ bilo je subotičko Bratstvo. Imali smo sreću da se pojavila Tatravagonka, ali proživljenih 6 meseci štrajka tamo, to je bio moj ’diplomski rad’: kako zajedno sa ljudima doći do nekog rezultata za duže vreme, jer vi danas kad stanete jedanput s radom, već posle par dana imate problem među samim ljudima koji su se odlučili na prekid rada“, priseća se Huđi.

Danas su izazovi s kojima se sindikat suočava druge prirode, ali osnovni postulati sindikalne borbe su uvek isti: bolja plata i bolji uslovi rada.

Ištvan Huđi, foto: Magločistač

„Tako je bilo pre 100 godina, tako je i danas, s tom razlikom što su danas uređeniji odnosi u preduzećima, pa nemamo taj problem da li su porezi i doprinosi plaćeni, da li je plata uopšte isplaćena. Međutim, imamo dosta radnika na privremeno-povremenim poslovima, a što je oblast koja po meni nije dovoljno uređena, jer ti ljudi nemaju adekvatnu zaštitu. Imaju mnogo manja prava nego radnici koji rade na određeno i neodređeno vreme počev od bolovanja, putnih troškova, godišnjih odmora. Oni samo za dane kada rade imaju adekvatnu naknadu koju su dogovorili. Takođe, na evidenciji tržišta rada se ne vode kao nezaposlena lica, a rade van radnog odnosa. I to je nešto što je sad nerazumljivo – kako je moguće tu ne, tamo da. To je priča koja za sindikat predstavlja ozbiljan izazov, a koji na te paradokse mora da ukaže. Do juče je tako položaj angažovanih preko agencija za zapošljavanje bio zakonski neuređen, danas su njihova prava izjednačena, postoji i mogućnost sindikalnog delovanja, ali u uslovima u kojima funkcionišu agencije je vrlo teško, prosto nemoguće da vi nešto podrobnije i bolje uradite. Treća aktuelna tema, i nešto na šta su svi sindikati već dali svoje primedbe, sugestije, žalbe i prigovore, jesu putni troškovi koje sad moramo dokazivati fiskalnim računima. Pitanje je a šta ako neko ide biciklom ili peške na posao, koristi svoje privatno vozilo ili ima obezbeđenu mesečnu kartu. Zakon o radu je predvideo da vi ne morate kao radnik dokazivati vaš putni trošak, a drugo ministarstvo u istoj Vladi, Ministarstvo finansija, nalaže drugačije, dok problemi ostaju na terenu“, objašnjava Huđi.

Nezaobilazna tema danas svakako jeste i manjak radne snage s kojim se, usled iseljavanja stanovništva, suočavaju sve delatnosti u javnom i privatnom sektoru, od zdravstva do proizvodnje, što se u Subotici naročito oseća usled procesa reindustrijalizacije oličenog u Privrednoj zoni „Mali Bajmok“. O tome koliko su strani poslodavci otvoreni za saradnju sa sindikatom, i da li se nailazi na prepreke kada treba da se uspostavi sindikalna organizacija, napravi i primenjuje kolektivni ugovor, Huđi kaže:

„Nekako, dok se vi kao sindikat ne pojavite, dotle ste nepoželjni, ili bi dobro bilo da vas nema. Međutim, kada uđemo u priču, pokrenemo zakonsku regulativu, formiramo i registrujemo sindikat, pa se pojavimo u roku od 8 dana, kao što Zakon predviđa, e onda počinje to neko prvo ispipavanje pulsa – ko smo, šta smo, kakvi smo, jer niko ne želi da plasira svoj kapital u zemlju u kojoj je sindikat turbulentan ili nedovoljno edukovan da zna šta se može, a šta ne može, koja su im prava, ali i obaveze. Generalno, imamo pozitivan primer, ako pričamo samo o Zoni, da smo dobro prihvaćeni i da postoji saradnja. Problem su neki naši zakonski okviri koji ne obavezuju poslodavca da dogovoreno i potpisano poštuje i u praksi. Ali, polako i poslodavci i mi kao sindikati dolazimo do zaključka da treba da radimo u istom interesu, a to je da treba da se poveća zarada za sve zaposlene, naravno, u skladu s poslovanjem i mogućnostima, pa da radnik bude zadovoljan. Subotica je ispod republičkog proseka što se tiče plata, a trebalo bi ići ka tome da je na istom ili višem nivou jer važi za ozbiljnu industrijsku zonu.“

[quote]Sindikat u Srbiji mora da radi na svom imidžu
[gap height=”5″]
Henrieta Bauer
(Henriette Bauer) je jedna od članica delegacije nemačkih sindikalaca koji su, u sklopu projekta jačanja internacionalne saradnje radnika, tokom marta prošle 2019. godine na mapu svojih ruta stavili i Srbiju. Tim pre jer velike nemačke kompanije otvaraju svoje fabrike ovde, što s druge strane radnici u Nemačkoj doživljavaju kao pretnju za svoje poslove.
[gap height=”5″]

Henrieta Bauer, izvor: privatna arhiva

„Jedan od ciljeva projekta je i da se poveća solidarnost među radnicima iz dve različite zemlje, da se bolje razumeju. U interesu je nemačkih radnika da plate zaposlenih u Srbiji rastu jer na taj način kompanije ne mogu da okreću radnike jedne protiv drugih tako lako. Glavna razlika između sindikata u Srbiji i Nemačkoj je ta da u Nemačkoj imamo jedan sindikat koji je po svojoj strukturi demokratičan. Postoje, naravno, i manji sindikati, ali snaga sindikata u Nemačkoj leži u njegovoj veličini, što radnicima daje jači glas. Takođe, i imidž sindikata u društvu je bolji. Problem sindikata u Srbiji je što je od strane mnogo ljudi doživljen kao nešto što nije potrebno u kapitalizmu. Oni povezuju sindikat s prethodnim režimom, pa kažu, sad smo u kapitalizmu, sindikat nam više nije potreban jer svako radi za sebe. Ali, upravo je suprotno. U kapitalizmu smo prinuđeni da se suprotstavimo kapitalu. Ovo je nešto što naročito mladi ljudi treba da razumeju, a od čega zavisi i budućnost sindikata. Takođe, problem s kojim se u svom svakodnevnom radu ovde suočava sindikat je taj da postoji zakon o radu koji je po svojim principima i vrednostima vrlo sličan nemačkom, ali nema sledstvene jurisdikcije tj. instanci koje bi se bavile samo i isključivo sprovođenjem prava u domenu rada.“[/quote]

Da su niske zarade jedan od primarnih uzroka velike fluktuacije radne snage, svedoči i Stevan Farkaš, predsednik sindikalne organizacije u kompaniji ATB Sever:

„Normalno, plate su nam uvek male. Najveći problem je minimalna cena rada od koje se sve računa, a koju određuje država, i to je ono što poslodavac poštuje. Oni koji ne žele da napuste državu, odlaze u Zonu gde su plate bolje, ili u druge firme u kojima su poslovi jednostavniji, a bolje plaćeni. Odlaze sve češće i u Mađarsku koja je na svega par desetina kilometara udaljena od nas, a oni koji imaju mađarske pasoše idu dalje. To je svojevrsna utakmica, u kojoj, bojim se, mi gubimo korak. Najveći problem su uvek bile i biće plate. Možemo mi biti zadovoljni radnim mestom, ali ako dobijemo 35 do 40 hiljada dinara platu, to je za današnje uslove jako malo. Pre neki dan je mlad dečko dao otkaz, ide u Mađarsku gde dobija 800 evra, plus plaćeni smeštaj, jednom mesečno ga donesu kući, i još ima plaćeni topli obrok. Mladi ne žele da čekaju kada će biti bolje, a mi koji smo stariji znamo da se to bolje jako dugo čeka.“

Problema su sve više svesni i poslodavci, pa se deficitarni kadrovi, naročito u metalskom kompleksu, plaćaju više, ali i oni koji znaju dobro da rade svoj posao, „jer se nema vremena da se napravi dobar radnik“, kaže Stevan, i dodaje:

Stevan Farkaš, foto: Magločistač

„Sindikat sa svoje strane koristi takvu situaciju kako bi izdejstvovao veće plate za sve, ali na žalost, ne možemo da kažemo da imamo neku veliku snagu, da se ne lažemo. Prvo i osnovno je to što je sindikat još uvek, takoreći, u firmama. Smatram da se na tom nivou ne može mnogo odraditi, u smislu da se smanje razlike u odnosu na naše prve komšije – Mađarsku, pa dalje Sloveniju, Austriju, i tako zaustavi masovno iseljavanje, naročito mladih. Sindikat bi u tom smislu trebalo da bude mnogo jači, da ima jak servis i pristup informacijama, kako bi bio efikasan u pregovorima s poslodavcima. U uslovima u kojima mi radimo danas, nije lako niti zahvalno biti sindikalac, jer si između dve vatre – radnici te ’pljuju’ zato što nikom nije dovoljna plata, a da ne pričam o poslodavcu svaki put kad zakucaš na vrata, pa daj povećaj ovo, pa daj povećaj ono. Imao sam prilike da boravim u Švedskoj učestvujući u projektima. Oni su mnogo bolje podeljeni po zonama, tamo u sindikatu rade profesionalci, da ne kažem da raspolažu ogromnim sredstvima, dovoljnim da pokriju radnicima mesec-dva platu.“

Sredstva kojima raspolažu sindikati u Srbiji, dakako, daleko su skromnija. Prikupljaju se u vidu članarine koja iznosi jedan posto od neto plate, a i taj jedan posto se usmerava na više centrala. Najveći deo, pola članarine (0,50 posto), ostaje u kolektivu, s čim sindikalci raspolažu u skladu sa nekim svojim potrebama. Preostala polovina se raspoređuje prema gradskom sindikatu (0,28 posto), granskim sindikatima (0,12 posto), i pokrajini (0,10 posto).

„To su sredstva koja su dosta skromna, možda mala za neku ozbiljniju aktivnost tipa uspostavljanja fondova ili lobiranja. Ovako, vi sve to radite ili na mišiće ili na znanje, pokušavate nešto da se menja, uredi, promeni“, nadovezuje se Ištvan Huđi, dodajući da na puno toga u samoj organizaciji sindikata treba poraditi, a na prvom mestu na njegovoj prepoznatljivosti.

„Mi radimo na tome da sindikat bude dovoljno prepoznatljiv, da postoji svest o tome da je on neophodan u preduzećima kao jedina institucija koja može da figurira u interesu zaposlenih. Zato je u planu i programu Saveza samostalnih sindikata Grada Subotice akcenat stavljen na jačanje uloge sindikata u društvu kroz učestvovanje u različitim aktivnostima i saradnju sa humanitarnim i organizacijama civilnog društva, a ne da se sindikat spominje samo onda kada se radi o problemima i kada ljudi najčešće negativno komentarišu krajnji ishod, jer ne znaju kako ste u suštini do nekog rezultata došli – da li ste bili uslovljeni, da li ste birali između dva zla, kakve mogućnosti su bile pred vama“, napominje Huđi.

Piše: Natalija Jakovljević

Tekst na mađarskom jeziku pročitajte na portalu Szabad Magyar Szo (Slobodni Mađar So)

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.