Nela Tonković: Žrtve spomenika

Nela Tonković: Žrtve spomenika

Nela Tonković, foto: NJ/Magločistač

27.01.2022

Kategorija: Društvo , Stav , Subotica

Prilikom jednog telefonskog razgovora, neko me pita kako je u bolnici. „Dobro je, svi baš mnogo paze na nas, zlatni su i naši su heroji!“„Da, ali kako je – znaš, kako je zapravo?“, glas pita upornije. Naravno da znam na šta misli, ali ne želim da govorim o bilo čemu osim o tim sjajnim ljudima koji daju sebe za naš oporavak. „Dobro je, sve je stvarno dobro.“


Slika prva: U toku prošle godine, u naš grad su stigli Ivan, Karolj i Petar. Vladalo je veliko uzbuđenje, dočekivali su ih ministri, predsednici skupština, gradonačelnici. Počast koja im je ukazana zaista je ogromna i može da se meri sa količinom bronze investiranom u njihovu izradu – Ivan, Karolj i Petar su, naime, spomenici. Spomenik biskupu Ivanu Antunoviću spokojno sedi u hladu krošnji kod katedrale Sv. Terezije Avilske, spomenik gradonačelniku Karolju Birou nezaustavljivo hita napred, u sjajnu budućnost oličenu u Gradskoj kući čiju izgradnju je podsticao, dok spomenik kralju Petru I Karađorđeviću, visoko izdignut zauvek „u stavu mirno“, danonoćno motri na glavnu pešačku ulicu u gradu.

Ivan, Karolj i Petar tako su postali deo našeg gradskog pejzaža, sve u pokušaju da se Subotica prikaže kao mesto u kojem mirno postoje, jedna pored druge, bar tri nacionalne zajednice koje žele i zahtevaju da se njihovi velikani pamte. I ne žele da oni budu zapamćeni bilo kako, nego baš izlivanjem skulptura natprirodne veličine u bronzi i postavljanjem među građane – kako bi zauvek bili deo naše svakodnevice. Da nam uvek poručuju kako postoje tri nacionalne zajednice, svaka sa svojim herojima, koje rado ulažu znatna sredstva u to da se ti heroji pamte. Da se pamte kao spomenici jer, stvarno, kako bismo drugačije pamtili zaslužnike?

Spomenik biskupu Ivanu Antunoviću, foto: MD/Magločistač

Slika druga: Sredinom decembra u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu posećujem sjajnu izložbu Mladena Miljanovića „Smrt (na) ekranu“. Pažnju mi naročito privlači jedan eksponat o kojem dugo razmišljam. To je kamenom simulirani oblik smartfona sa razbijenim ekranom, na kojem je umetnik kamenorezačkom tehnikom ispisao par reči: „Spomenik žrtvama spomenika“. U prvi mah deluje dovitljivo, ali zatim veoma ozbiljno. „Žrtve spomenika“ odjednom iskrsavaju kao stvarni ljudi. Oni nisu nepostojeća kategorija rođena iz umetničke imaginacije, već deo stvarnosti koju je odlično prepoznala i istakla umetnikova inteligencija jer poznaje naše društvo.

Spomenik Biro Karolju, foto: NJ/Magločistač

Slika treća: U prvoj nedelji januara, u moj život ulaze Željka, Aniko i Olga. Sasvim neočekivano, postajemo „cimerke“ u sobi na Odeljenju hirurgije Opšte bolnice Subotica. Srećom, u tom trenutku jedino ja se oporavljam od operacije, moje „cimerke“ su tu na pretragama. Ubrzo nas je već šest u sobi – šest žena, samo u toj jednoj prostoriji subotičke bolnice, kojima je potrebna nega i koje malo toga mogu da urade same. Oko nas nadljudskom snagom lete medicinske sestre i tehničari, daju nam terapiju, pomažu da ustanemo i hodamo, donose obroke, hrabre nas, trude se da nam ništa ne bude bolno, pokušavaju da nas nasmeju i da nam osiguraju dostojanstven oporavak. Lekari, u jutarnjim vizitama, strpljivo odgovaraju na sva naša zabrinuta pitanja.

Prilikom jednog telefonskog razgovora, neko me pita kako je u bolnici. „Dobro je, svi baš mnogo paze na nas, zlatni su i naši su heroji!“„Da, ali kako je – znaš, kako je zapravo?“, glas pita upornije. Naravno da znam na šta misli, ali ne želim da govorim o bilo čemu osim o tim sjajnim ljudima koji daju sebe za naš oporavak. „Dobro je, sve je stvarno dobro.“

I jeste bilo dobro – jer ljudi su takvi, i kada napišem da daju sebe za naš oporavak, setim se lekara sa kojim sam prokomentarisala kako su sestre i tehničari među onima koji najviše rade u ovoj našoj zemlji. Ne znam za koju platu, ali znam da nije odgovarajuća. I bilo je dobro jer zbog njih nisam primetila pokidanu posteljinu, koja je ipak uvek bila čista. Samo sam pomislila kako je to duboko urezano u siromašna društva – ta misao da „nije važno ako nemaš nove stvari, važno je da su ove stare čiste i da budeš uredan“. Pa smo bili uredni, svakog jutra. Nisam primetila ni da nema baš svaka od nas jastuk, ni dotrajale noćne stočiće nisam zagledala, ni noćne lampe koje ne rade jer nema sijalica u njima, ni neonku koja trepće, pa pregori, a onda se ne zameni, ni to što nema sapuna, ni stanje u kojem se nalaze toaleti, ni davno okrečene prostorije…

Sve sam to primetila tek kada sam izašla iz bolnice. Setila sam se tada Ivana, Karolja i Petra. Zapitala sam se zašto su oni, bronzani, važniji od stvarnih Željke, Aniko i Olge, od svih sestara, tehničara i lekara. Kako se desilo da prioriteti budu okrenuti naglavačke?

Spomenik kralju Petru I Karađorđevičću, foto: NJ/Magločistač

Još uvek tragam za odgovorom na pitanje zašto u Ivanovo, Karoljevo i Petrovo ime i za njihovo „dugo sećanje“ te tri nacionalne zajednice ne mogu, recimo, da obnove neko krilo bolnice i nazovu ga po njima. Da prvo budemo uredni, pa onda da steknemo i „nove stvari“. Da prvo odgovorimo na vapeće potrebe onih najranjivijih među nama, a tek potom da slavimo zaslužnike iz prošlih vremena i izlivamo ih u bronzi.

Sigurna sam da Ivan, Karolj i Petar ne bi imali ništa protiv i da ne bi želeli da ljudi koji treba da ih se sećaju budu „žrtve spomenika“.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.