Nela Tonković: This is a Man’s World

Oni koji poznaju delo kandidata o kojima je odlučivala Komisija za dodelu zvanja i priznanja, primetiće da su profesionalne biografije, dostignuća i zasluge za grad predloženih žena ili sasvim ravnopravne sa biografijama muških kandidata ili su čak i potpunije, u nekim slučajevima.

Pripremajući predavanje u okviru alternativnog visokoškolskog obrazovnog programa “Ženske studije posle 25 godina” koji je organizovala subotička podružnica novosadskog udruženja “Ženske studije i istraživanja”, nedavno sam se podsetila važnog eseja američke istoričarke umetnosti Linde Noklin Zašto nije bilo velikih umetnica?, objavljenog 1971. godine.

U sjajnoj analizi sputavajućih društvenih institucija koje ženama jednostavno nisu omogućavale da umetnost izučavaju kao što su to mogli muškarci, postavljeno pitanje – zašto nije bilo velikih umetnica? – ima i svoj brzopleti, površni odgovor, tvrdi autorka. „Nema velikih umetnica jer su žene nesposobne da budu velike.“

Nekoliko puta sam podvukla tu frazu: incapable of greatness, nesposobnost da se bude velik.

Nekako u vreme čitanja ovog eseja, predsednik Skupštine grada Subotice održao je konferenciju za medije na kojoj je, po običaju, upoznao građane sa dnevnim redom predstojeće sednice. Na ovoj je pred odbornicima trebalo da se nađe predlog odluka o dodeli dve vrhunske gradske nagrade – zvanja Počasnog građanina i priznanja „Pro Urbe“.

„’Pro Urbe’ na latinskom znači ’za grad’, te se radi o osobama koje su zadužile građane Subotice poslednjih nekoliko decenija svojim aktivnostima. Sve odluke su na komisiji donete jednoglasno i nadam se da će slično biti i sutra na sednici Skupštine grada.“, javno je podučio građane i iskazao svoje nade predsednik Skupštine.

Naravno, bio je u pravu: elektronska tabla sa rezultatima glasanja nakon obavljene diskusije po obe tačke bila je potpuno zelena, svi odbornici su glasali za oba predloga.

Doduše, nekoliko njih je imalo potrebu i da se jave za reč: jedan opozicioni odbornik koji je govorio o „gorkom ukusu“ zbog odluka koje se donose ne poštujući „multikulturalni i multikonfesionalni“ karakter grada, zatim jedan odbornik vladajuće većine sav oduševljen što su „predloženi mnogobrojni kandidati“, što „Subotica ima sasvim dovoljan broj kvalitetnih ljudi i ličnosti“, potom odbornica vladajuće većine koja je, uzgred, i članica Komisije za dodelu zvanja i priznanja, pa na kraju još jedan odbornik vladajuće većine – on će jako kratko, ne želi da duži, ali svi kandidati su odlični, njegova stranka snažno podržava predlog.

Ono što su redom „zaboravili“ da primete, od Komisije do odbornika, jeste da su svi ovogodišnji dobitnici najvažnijih gradskih nagrada – muškarci.

Ove godine, Subotičani su zaista koristili svoje pravo da predlažu kandidate i za zvanje Počasni građanin i za priznanje „Pro Urbe“: za prvo je predloženo šestoro naših sugrađana, za drugo sedmoro. Šanse da dobijemo Počasnu građanku bile su polovične jer je za ovo zvanje bilo predloženo tri žene, dok je za priznanje „Pro Urbe“ bilo predloženo dve.

Ukoliko me podaci ne vode na krivi trag, u poslednjih petnaestak godina, Subotica je proglasila samo dve Počasne građanke, dok je zaslužnih žena koje su dobile priznanje „Pro Urbe“ bilo svakako više.

Nažalost, ova godina nije presedan, u nedavnoj istoriji imali smo makar još jednu u kojoj su bili nagrađeni samo muškarci.

Pažljivi čitaoci skupštinskog materijala pronaći će imena svih predloženih za obe nagrade. Oni koji poznaju delo kandidata o kojima je odlučivala Komisija za dodelu zvanja i priznanja, primetiće da su profesionalne biografije, dostignuća i zasluge za grad predloženih žena ili sasvim ravnopravne sa biografijama muških kandidata ili su čak i potpunije, u nekim slučajevima.

Kako je onda, u doba kada u našoj zemlji već deceniju ili više postoje različite institucije koje se staraju o rodnoj ravnopravnosti, moguće da jedna gradska komisija (u kojoj većinu čine žene) u potpunosti zanemari ikakav doprinos žena razvoju grada? I kako je moguće da taj doprinos previde i svi odbornici Skupštine grada?

Zašto ta činjenica nikom nije ostavila „gorak ukus“, zašto niko nije spomenuo da među tim „dovoljnim brojem kvalitetnih ljudi i ličnosti“ ove godine nismo istakli niti jednu jedinu ženu? Da li među onima koji su, kako reče članica Komisije, „svojim delovanjem i delima uticali na čitavu zajednicu, formirali pojedince i slobodno možemo reći sa strašću se potpuno posvetili i podredili sebe onome što rade“, ne zaslužuje da bude nagrađena ni jedna predložena žena?

Nagrade, priznanja i razna počasna zvanja uvek govore sve o onome ko nagradu dodeljuje, o njegovima vrednostima, shvatanjima i razumevanju tokova – nagrade takođe, kao i ljudi, imaju svoje biografije.

Odluka da Subotica u 2022. godini ponovo dobije Počasnog građanina, a ostane bez Počasne građanke, i da sva trojica dobitnika priznanja „Za grad“ budu istog pola, biografiju ovih nagrada boji neprozirnim tonovima bezobzirnosti, nadmenosti i poricanja realnosti.

Komisija i Skupština grada, jednoglasno, ove godine poručili su svojim sugrađankama da su „nesposobne da budu velike“ u areni zasluga za grad. Sramota je, takođe jednoglasno, na strani onih koji tako misle i tako su glasali.