Natalija Jakovljević: Podele

Jednog dana, kada sve ovo prođe, a proći će, mi svi treba ovde da nastavimo zajedno da živimo, radimo, razumemo se, družimo, svađamo, volimo, podržavamo.

Podeljenost. Duboka. Nikad dublja. U društvu. Na poslu. U porodici. Među prijateljima. U političkim strankama – pozicionim i opozicionim. Policiji. Među prosvetnim radnicima. Medicinskim radnicima. Radnicima u kulturi. Novinarima. Studentima. Učenicima. Poljoprivrednicima. Zapravo, među svima nama.

Nasilje. Verbalno, fizičko, emocionalno. Međusobne optužbe. Pretnje. Zabrane. Ucene – otvorene i prikrivene. Otkazi i premeštanja. Manipulacije. A onda: strah, nemoć, bes, očaj, ali i strpljenje i istrajnost, požrtvovanost, empatija, podrška, snaga, solidarnost. 

Sva ta osećanja dubokih podela nas teraju da se opredelimo: „Ako nisi sa nama – protiv nas si“. Podelili su se i oni koji se nikad ranije nisu delili. Primorani su, kažu, da ne izgube posao ili da ne izgube sebe, ili da im voljeni ne završe bez posla na ulici. Jedni i dalje drže povez na očima, čvrsto zategnut, da ne uđe ništa, pa ni svetlost. Iz raznoraznih interesa. Drugi su postali isključivi. Zadrti. Paranoični. Zluradi. Sebični. Ekstremni. Nekako mi se čini da su svi sada „otkriveni“, svi su morali da se opredele – na strani ili protiv vlasti, na strani ili protiv studenata. Biti neutralan nije baš u trendu. Čak je opasno, jer te onda „svojataju“ svi.

Svaki oblik nepristajanja, borbe za sistem i institucije, glasan je, ali nije uvek i nužno povezan sa studentskim i građanskim protestima kako se, međutim, predstavlja. Dakle, ako se pobuniš zbog toga što je vaspitačica tvog deteta prebačena u drugi vrtić, boriš se za pravdu koja ispada da je nedostižna jer se sve posmatra kroz prizmu studentske borbe, i ti jednostavno ne možeš da ostvariš svoja prava. Paranoja je velika. I opasna za sve nas.

Iako je prošlo više od desetak dana, u glavi mi i dalje odzvanja razgovor sa jednom Subotičankom iz zborova građana. Ona je htela da pokrene sugrađane da doniraju krv u Mesnoj zajednici „Makova Sedmica“. Međutim, u ambulanti ovog naselja se krv na kraju ipak nije prikupljala jer je akcija bila otkazana. Sagovornica, koja je želela da ostane anonimna jer se plaši i ne želi nikog da ugrozi svojim stavovima, rekla je da će akcija ipak biti održana, pozvavši građane da u ponedeljak, 8. septembra, doniraju krv na odeljenju transfuzije u Opštoj bolnici Subotica. Prisetila se i jedne svoje prijateljice, rasplakala se: „Samo sam htela nešto lepo da uradim za Subotičane“.

Objavila sam vest o tome na Magločistaču, ali nisam objavila da su građani ipak dali krv u bolnici – jer niko nije uspeo da prebroji ljude. A ne možeš napisati „nekoliko ljudi je doniralo krv“ kada ne znaš tačan broj, a šta god da napišeš u ovakvoj atmosferi koju živimo, neko to može demantovati. Pokušala sam da saznam i zvanično, ali su me uputili na službu za odnose sa javnošću, kažu da pošaljem upit. Vest je bila spremna, ali ostala je neobjavljena u moru neobjavljenih vesti iz Subotice, jer je nedostajao jedan dvocifren broj. Nemaš dokaze, ne objavljuj. Ne rizikuj. Vagaj. Dvaput meri, jednom seci.

Koliko god me ljudi poznaju kao veoma upornu osobu koja „istera“ gotovo sve odgovore od nadležnih ustanova, bilo mi je zaista smešno da pišem mejl u kom tražim samo jednu cifru. Nekada je bilo normalno da novinari pozovu sagovornika iz Gradske uprave i uzmu izjavu, nije bilo nikakvih dozvola. Ljudi koji su stručni govorili su profesionalno, niko to nije proveravao, a sada se obraćaš ustanovama da saznaš jedan broj, da li je to 10, 20, 70… Ako odgovore. Deluje zaista ponižavajuće u šta se pretvorio sistem, i šta sve kao novinari moramo svakodnevno da radimo kako bismo došli do bilo kakvih informacija. Češće nego ikada, nailazi se na zid tišine. Ćute institucije, ćute građani: „Molim vas, to vam govorim u poverenju. Nemojte moje ime navoditi. Ne želim probleme“. Ali, da se vratim na reči moje sagovornice, čiji je izgleda najveći problem bio što je iz zborova građana, koja je tada kratko zaključila: „Ako Subotici krv nije potrebna, ne znam šta jeste“. 

Bitno je, ipak, da će ta krv teći venama ljudi koji će biti zahvalni – nebitno da li je to neki „neopredeljeni“ vozač automobila povređen u saobraćajnoj nesreći, „blokader“, „sns-ovac“, „svm-ovac“, ovaj ili onaj. Tek tada možemo da vidimo koliko nam je ta dragocena tečnost potrebna, nebitno čija je i od koga dolazi – naša je.

Jednog dana, kada sve ovo prođe, a proći će, mi svi treba ovde da nastavimo zajedno da živimo, radimo, razumemo se, družimo, svađamo, volimo, podržavamo. Kako je to lepo u svom oproštajnom govoru objasnio bivši direktor Politehničke škole u Subotici, Iso Planić, istakavši da nije bilo represije sa njegove strane jer je želeo da sačuva kolektiv. Poštovao je sve svoje kolege ne praveći razliku među njima. Oni koji su se bunili, pustio ih je da se bune, oni koji nisu, pustio ih je da se ne bune. A pustio je, eto, i studente tokom njihovih šetnji da prenoće u školi umesto na ulici. Nije dobio novi mandat direktora jer nije bio dovoljno „odlučan“.

S druge strane, bivša direktorka Osnovne škole „10. oktobar“, Melinda Đurić Kiš, razrešena je dužnosti direktorke zbog podrške studentima – koje ni ona nije ostavila da spavaju na ulici, već im je dozvolila da prenoće u zgradi škole. Zvanično obrazloženje bilo je to da nije položila licencu direktora u roku od dve godine, što je po zakonu dovoljan uslov da bude razrešena.

Tog dana, došla je grupa ljudi ispred škole da je isprati. Iako je delovala snažno, u njenim očima su se na trenutke nazirali odsutni pogledi. Ipak, svojim kolegama je poručila da nema tuge ni suza i da iz ove situacije izlazi deset puta snažnija. Ipak, kolege i roditelji đaka su plakali, sa buketima cveća u ruci.

Ja sam, s druge strane, držala diktafon i snimala, razmišljala koliko priča sam do sada čula i prenela, i da li su one zaista i dospele do svakog čitaoca Magločistača. Koliko 16-minutnih ćutnji sam tokom ovih 10 meseci odstajala, razmišljajući o tome koliko mi je važno da svoj posao radim profesionalno, jer izveštavam o onom što se zaista dešava u našem gradu. Nebitno da li to organizuju studenti, građani, prosvetni radnici ili vlast. Bitno je da sam tamo. Da prenesem ono što vidim. Da napišem istinu.

Jer stvarne priče ljudi poput Melinde i Ise, i mnogih drugih, zapravo pokazuju njihovu širinu, ljudskost, otvorenost, pomirljivost, bez osvete, bez mržnje, bez ružnih ili loših reči. Samo jednostavno jedno ljudsko obraćanje, iz srca. Oni su žrtve sistema koje će možda biti zaboravljene, ali su ipak danas simbol normalnosti i ljudskosti. Jer oni nisu uradili ništa loše. Radili su sve po svojoj savesti. Odnosili su se prema svima jednako, uvažavajući svačija prava. Ostali su – ljudi.