Natalija Jakovljević: Etiketa

Ako nas pojedinci u vlasti posmatraju kao „opozicioni portal“, a sa druge strane stižu etikete da smo „prikriveni ćaciji“, ispada da izveštavanje o događajima po sistemu „onako kako jeste“ predstavlja najlakši put do generalizacije i etiketiranja.

U duboko podeljenom društvu kakvim smo postali nakon tragičnog pada nadstrešnice u Novom Sadu, ponekad imam osećaj da sam jedna od malobrojnih na dnu tog dubokog rova, pokušavajući da „doviknem“ istinu kakvom je ja vidim i ovima sa jedne, i onima sa druge strane. A doći do činjenične istinitosti i plasirati je čitaocima, put je zasut „minama“ zloupotreba i manipulacije.

I dok nas tri tako krčimo svoj put na medijskom nebu, meni najbliža osoba se pretvara u matematičara. Pogleda jedne vesti, pa druge. „Režimske“ i „opozicione“, ili obrnuto, svejedno. Pa poredi ko je i u kom minutu kakvu informaciju objavio, šta kaže policija, u koliko minuta se desilo to i to, gde su tada bile kamere jednih, a gde drugih. Pa pravi tajm-lajn, pa pokušava da skonta ko ga laže, a ko maže i farba…

Informisanje je danas postalo ozbiljna matematika, a balansiranje – prava umetnost.

Političari, i pozicioni i opozicioni, ali i građani koji protestuju i oni koji su protiv protesta, olako posežu za rečima, a zbog toga se težina izgovorenog i ozbiljnost izrečenih tvrdnji sve češće gube.

Manipuliše se brojkama – koliko je ljudi bilo na studentskim i građanskim protestima, a koliko na skupovima vladajuće stranke. Kažu vam jednu brojku dok vi svojim očima vidite neku drugu.

Zloupotrebljavaju se događaji i situacije – i od strane vlasti i od strane opozicije – kako bi se svaki od aktera prikazao u svetlu koje mu u datom trenutku najviše odgovara: ko je koga i zašto fizički ili verbalno napao.

Činjenice se iskrivljuju, izjave plasiraju nepotpune, a tvrdnje često ostaju neproverene. Otvara se ogroman prostor za manipulacije svake vrste sa kojima se kao novinari svakodnevno susrećemo, a i vi, dragi čitaoci, kao konzumenti.

U vrtlogu informacija koje se menjaju iz sata u sat, novinari imaju posebnu odgovornost: ono što izađe u javnost kroz medije ima moć da oblikuje percepciju i tako utiče na događaje. Zato svaka informacija mora biti proverena iz više izvora, a novinar sposoban da proceni da li je reč o vesti ili o manipulaciji.

Veoma često me pozivaju predstavnici opozicionih stranaka i građani da pitaju zašto se određene informacije ili saopštenja ne objavljuju na Magločistaču. Moj odgovor svima njima je jednostavan – mediji nisu protočni bojleri za neproverene informacije.

Novinare uče da iza informacije neretko stoji nečiji interes. Naš zadatak je da se bavimo činjenicama, rukovodeći se javnim interesom. Zbog toga se saopštenja u kojima se pojedinci, imenom i prezimenom, bez dokaza grubo optužuju za sve i svašta ne mogu objavljivati „jedan na jedan“. Potrebna je provera, pribavljanje dokaza, i pozivanje druge strane. A za to je potrebno vreme.

Političke stranke često iznose takve optužbe. Da se razumemo: neobjavljivanje takvih saopštenja nije cenzura – to je profesionalna odgovornost.

Svedoci smo i opasnih generalizacija: „svi političari su isti“, „svi policajci su nasilni“… a onda i etiketiranja: studenti koji traže pravdu i poštovanje zakona nazivaju se „blokaderima“, pristalice vlasti „ćacijima“. Podele su ogromne, razarajuće, i trenutno deluju kao nepremostive.

Pa, da li su zaista svi policajci isti?

Epicentri napetosti i dalje su Novi Sad i Beograd, gradovi u kojima se održavaju masovniji protesti i u kojima, nažalost, dolazi do velikog broja incidenata i prekomerne upotrebe sile od strane policije, pa se onda društvenim mrežama šire video-snimci na kojima su policajci u punoj opremi za razbijanje demonstracija s jedne, a narod s druge strane.

Pratim studentske i građanske proteste u Subotici od samog starta. Iza sebe imam i 10 godina izveštavanja u raznim kriznim situacijama, i mogu reći da situacija ovde izgleda potpuno drugačije.

U Subotici, do sada, nije bilo većih incidenata. Zabeleženo je tek nekoliko privođenja zbog navodnog vređanja službenog lica tokom obavljanja dužnosti, kao i poneka prekršajna prijava protiv građana zbog navodnog organizovanja neprijavljenog protesta ispred jedne od policijskih stanica.

Dakle, za sada, u Subotici nema govora o upotrebi bilo kakve sile od strane lokalne policije. Policija ovde, bar za sada, prepoznaje svoju ulogu: da čuva javni red i mir, ali i bezbednost svih učesnika protesta.

Sa druge strane, građani i studenti imaju pravo na građansku neposlušnost – da šetaju i da na taj način izraze svoje neslaganje sa odlukama vlasti, da traže odgovornost za tragediju u kojoj je stradalo 16 ljudi. Ako to znači da će se njihova borba odvijati na ulicama, kako sami kažu, „do ispunjenja zahteva“, to je njihov izbor i njihovo pravo.

Naša obaveza kao novinara je da ih pratimo i o svemu profesionalno, a to na prvom mestu znači tačno i odgovorno, izveštavamo javnost – ne da, zarad klikova, plasiramo senzacionalističke naslove koji dodatno produbljuju krizu i nepoverenje.

A kad protest prođe i izveštaj je napisan, dočeka nas još jedna “nagazna mina” – nasilje u onlajn prostoru.

Naš medij, kad god je moguće, briše neprimerene komentare. Međutim, kako obrišemo pet, tako se pojavi još petnaest novih, gorih. Spektar uvreda je širok. Tu su i klevete, pa pozivi na linč, čak i na ubistvo. Verbalno nasilje je normalizovano jer se prosto ne sankcioniše.

Posebnu kategoriju čine pretnje upućene novinarima, bilo u komentarima na društvenim mrežama, bilo kao poruka u inboksu, ili prepiska na službenom imejlu, anonimno i/ili pod punim imenom i prezimenom, ograde ne postoje.

Evo jedne upućene kolegama iz dnevnog lista Danas:

„Daj Bože da svi zaposleni u Danasu budu teško pogođeni i da im se zatre svo seme, da gledaju da ne mogu pomoći svojoj bolesnoj porodici, da se zderu iznutra i da se zatrU. U Hristovo ime se molimo Gospodu Bogu da se Danas i svi zaposleni teroristi kazne za sva zlodela na najgori način i da plate najveću cenu za sva zlodela protiv Srbije i srpskog naroda! SMRT IZDAJICAMA! MRS STOKO KORUMPIRANA DA VAM PAS JE*E MATER U USTA I VAŠU DECU NABIJU TURCI NA KOLAC! Jer ste ološ korumpiran i terorističke ustaše MRS!“

Ovake pretnje iz dana u dan pristižu novinarskim redakcijama širom zemlje. Neke se prijavljuju tužilaštvu, većina ne, a i od onih što se prijave gro biva odbačen jer nasilnici vrlo dobro znaju kako svoju poruku da formulišu, a da izbegnu odgovornost.

Koliko god da se kao mediji međusobno razlikujemo, najmanje što možemo u ovakvim situacijama da uradimo jeste da budemo solidarni dok god postoji ona jedna stvar koja bi trebalo da nam bude zajednička, a to je – istina. Na nama, novinarima, je da joj ostanemo dosledni i verni, bez obzira na cenu.