Ljiljana Elek: Gadno vreme je došlo

Nismo imali projektne dokumentacije, tendere, gazde, vlasnike, političke moćnike. A bilo ih je. I ne retko samo odabrani novinari sa iskustvom – poput Živojina Inića – mogli su toj sili da se odupru komentarima u „Dnevniku“, koji su imali uticaj na mnoga dešavanja.

U proleće 1994. godine,  u poodmakloj trudnoći pred rođenje trećeg deteta, stvari su se u državi koju smo dotle poznavali već uveliko zaplitale, danas znamo kako, koliko i zašto. I još tapkamo u mraku.

Predizborna kampanja u tadašnjoj Saveznoj Rrepublici Jugoslaviji uveliko traje. Rasterećana od jednostranačja, nova-stara država pokušava da izigrava demokratiju.

Radio Subotica je, kao javno preduzeće, u obavezi da obezbedi besplatne termine za predsatvljanje svih učesnika u izborima. Rasporedi napravljeni, emisije idu svojim tokom. Na redu je Vojislav Šešelj, na predstavljanju programa svoje Srpske radiklane stranke.

Radim popodne, kao dežurni voditelj, emisije je vodio Čedomir Kilibarda, tadašnji glavni i odgovorni urednik. Silazim do prizemlja, iz svakog ćoška zgrade izlaze neki likovi, kao trokrilni šifonjeri, sa onim federastim slušalicama u ušima u nekim ogromnim grombi kaputima. Samo me gledaju.

Ulazim u toalet, i taman da otvorim vrata, naletim na jednu gromadu od telohranitelja koji stoji na wc šolji, zasukao rukave na košulji i pretura po onom vodokotliću, sve praveći buku. Zastao mi je dah. Kada me je video, sišao je mirno, i kazao: „Slobodno možete ući, ovde nema bombe!“. 

„KAKVE BOMBE????“

„Gospođo, nikad se ne zna, gadno vreme je došlo.“

Naredne nedelje, veliki koncert Svetlane Ražnatović u Hali sportova u Subotici, pre koncerta njen, kasnije suprug, predstavlja svoju stranku.

Znamo ga kao Arkana. Ponešto i malo više, ali – nismo mi u prilici da izražavamo mišljenje, već da radimo svoj posao. Čovek ima pravo da predstavi svoju stranku jer je legitimno ušao u političku borbu.

U redakciji ponovo isti tim, dežuram kao voditeljka, Čeda Kilibarda će da vodi razgovor. Dogovaramo poslednje detalje pred emisiju.

U jednom trenutku neko mi prilazi s leđa, zagrli, stavi ruku na stomak, i kaže: „Ovo je muško!“.

Uplašila sam se kao nikada, nikada neću zaboraviti te nežne ruke, baby face i neodoljivi parfem savršeno obučenog čoveka čija prošlost mi ne daje pravo da o njemu razmišljam pozitivno.

Ali, mi smo i tada samo radili svoj posao najbolje što smo umeli. Sa  grčem u stomaku, napregnutim mislima, ko nas pita.

Radio je tu da prenese istinu. Oni su tu, rade to što rade, naše je da prenesemo. I da pitamo, bez straha, bez diktata, bez ucena. Slušaoci su mogli samo da zaključe, nismo se osramotili.

Ovaj period je simbolično predstavljao kraj jedne gotovo romantične epohe novinarstva starog kova, koji me je privukao s početka 80-tih.

Bila sam tek završila srednju školu, imala planove za upis na fakultet, ali je letnji raspust postao zanimljiv dolaskom Škole jugoslovenskog instituta za novinasrtvo. Nakon odslušanih predavanja, dolazim na praksu u redakciju na srpskohrvatskom jeziku Radio Subotice.

Prvi dan se pamti. Sedela sam negde na sredini redakcije, na nekoj stolici, samo dok urednik (Milovan Miković) odluči ko će me „uvoditi u priču“.

Zažmurila sam, tako ih bolje prepoznajem, likovi i glasovi su mi u potpunom raskoraku.

Ah, čujem Slavicu Lakićević.  Samo desetak dana ranije, slušala sam je u emisiji kada je ugostila Desanku Maksimović. Preko puta Slavice, sedi Ana Filo, novinarka koja divno govori, a još lepše recituje u svojim kratkim emisijama koje leče dušu. Stiže i Mika (Miodrag Radojčin), zajapurio se vozeći svoj bicikl, vraćajući se s terena, jer su raskopane mnoge ulice, postavljaju se novi kolektori za odvodnjavanje, Subotica raste. Trebalo je snimiti sve odgovorne drugove iz SIZ-a, ima tu materijala za montažu… uhhhh.

TRAS! Ulazi Ivica Kajdoči, vrata skoro pa nogom otvorio, namrgođen, opsova nešto, i sede za svoj sto, koji je sa Žikinim (Živojin Inić) činio slovo „T“. Umorni obojica, prate SOŠOV (olimpijada srednjoškolaca Vojvodine). Ivica doneo snimak razgovora sa Oliverom Savić – mlada, perspektivna gimnastičarka iz Zrenjanina. Kasnije smo je upoznali kao suprugu Đorđa Balaševića. Žika mudro sastavlja svoje tekstove u emisiju kojoj će uskoro dodati i tonove, skinute sa preteških magnetofona marke „Uher“.

Nešto kasnije i meni će dopasti zadaci da snimam ankete po gradu. „Uher“, težak kao džak brašna, pogotovu leti, useca se u ramena, a mirkofon – priča za sebe. Jednom sam imala nekog užasno dosadnog i pomalo agresivnog građanina koji mi nije dozvoljavao da odem dalje dok on ne ispriča svoje. U toj agoniji, zamišljala sam kako ću ga, ako me uskoro ne pusti, sa tim mikrofonom čvrknuti malo po čelu, da završim gnjavažu.

Ratko (Bojić) upravo završava poslednje redove dobre priče iz privrede. U fabrici nameštaja  „Nova budućnost“ počeli bolji dani, kako prikladno. Uvek je umeo da pronađe dobre sagovornike. Žika (Inić) po stoti put grdi Miću (Milutina) Mitrića da nije dobro izgovorio neku reč, a Mićine reportaže sa ovdašnjim salašarima vrhunske. Crnogorac sa krša, pliva na zaoranoj crnici i razume svaku težačku muku. Milina za slušanje, nedeljom u emisiji za selo.

Ispratismo i jednu od poslednjih omladinskih radnika akcija. Radilo se na Paliću, kopali su temelje budućeg puta Subotica–Čantavir. Ko će više kolica zemlje pretovariti?

A festival „Omladina“? U zgradi Narodnog pozorišta koncert priredila Bisera Veletanlić, otvorila grlo i zatresla svaki staklić na ogromnom lusteru nad sredinom partera, optočenim crvenim plišanim stolicama.

Radio Subotica je bila domaćin, a sve festivalske večeri i događaji bili su prenošeni u sistemu Jugoslovenske radio televizije (JRT). Novinari iz svih pokrajina i republika potpuno zbunjeni. Ništa nas ne razumeju. Kako mi to govorimo? Taman im se učini da nas razumeju jer govorimo sprski, mi okrenemo na mađarski. Kad smo mešani – i ne primećujemo. A ako ćemo pravo, i urednik muzičkog programa redakcije na srpskom jeziku je Mađar, Otmar Hegediš.

Kasnije su nas u nekim demokratskijim vremenima ubeđivali da u Subotici treba da živimo jedni pored drugih. Moja generacija to ni danas ne ume.

MI smo bili pristojni i ljubopitljivi. Poput Rudolfa Ruzmana. Niste mogli naći čoveka tako lepih manira i čiste duše. Možda ga nikada nismo predlagali za visoke nagrade, ali smo od njega uvek – i mi, i slušaoci –  imali toplinu, iskrenost i moralnost.  Onako kako se od novinara koji prati zdravstvo i socijalne delatnosti očekuje.

Potpuno drugačija atmosfera stiže nakon iscrpljujućih sednica Centralnog komiteta Saveza komunista… opštinskog odbora u Subotici… Pa ko će preslušati 5 sati snimljenog materijala. U poslednji čas, sva zajapurena, pali cigaretu, naručuje kafu i počinje da piše, užurbano i precizno. Na sednici važne teme, sve u poslednji čas pripremila i slušaocima prenela Agneza Rodić Vojnić. Šta mislite, koga je pitala šta da prenese? Samo svoju savest.

„Klara? Koji je dan danas? A datum?“

Draga naša Klara Sikora, sekretarica redakcije. Koliko je samo vesti prekucala, pa u tri primerka. Jedan primerak  za arhivu, jedan za novinara, jedan za tehničara. Kasnije, u vreme manje srećnih inflatornih vremena, stare vesti smo precrtavali, pa ih vraćali za pisanje na čistoj strani, za nove vesti.

Osam godina nakon petooktobarskih promena, Radio Subotica je proslavila svoj 40 rođendan.

Izdat je CD uz snimke odabranih emisija, ratnih izveštaja, prelepih reportaža i časa dikcije poznate novosadaske glumice koja je odrecitovala omiljenu pesmu tadašnjeg urednika programa na srpskom jeziku Čedomira Kilibarde – „Ako možeš“ Radjarda Kiplinga.

Bili su to dani u kojima je digitalizacija preuzela snimanje, montažu, informacije… Podnevno ludilo užurbanih kucanja tekstova na pretežno italijanskim pisaćim mašinama Olympia. Obe redakcije, srpska i mađarska, imale su prozor ka ulici Jovana Mikića, ulica je odzvanjala…

Informacije smo dobijali od odgovornih ljudi. Nisu nam trebale posebne dozvole ili posrednici. Pozoveš. Pitaš. Saznaš. Preneseš. Iskustvom proveriš, pameću razložiš, umom razbistriš. Urednik ionako preseče: ili si pohvaljen, ili sve ispočetka.

I sve ide kako treba: radio je najbrži medij, govorili smo. Tako smo se i ponašali. Mobilna telefonija unela je dodatnu notu u brzo, tačno i istinito prenošenje svih događanja.

Bili smo „na teretu“ gradskog budžeta. Građani su nam verovali. Uzvraćali smo istom merom. Bili smo ljudi od krvi i mesa, sa svim manama i vrlinama. Jedno nikada nismo zaboravili – Radio je bio naš koliko i mi njegovi.

Nismo imali projektne dokumentacije, tendere, gazde, vlasnike, političke moćnike. A bilo ih je. I ne retko samo odabrani novinari sa iskustvom – poput Živojina Inića – mogli su toj sili da se odupru komentarima u „Dnevniku“, koji su imali uticaj na mnoga dešavanja.

Danas je to utopija.

Žika je sahranjen dan pred Vidovdan 2025. Njegov odlazak ima simboliku. Naterao me je da se podsetim kako je nekada bilo teško, ali iskreno.

Malo li je?

U Subotici,
27. juna 2025.

Ljiljana Elek

Ljiljana Elek je novinarka, nekadašnja urednica programa na srpskom jeziku Radio Subotice, medija koji je nekada imao status javnog preduzeća. Jedna je od tri osnivača portala Magločistač, i njegova prva glavna i odgovorna urednica.