Ildiko Menđan Pletikosić: Najveći problem mađarske zajednice jeste nestajanje, iseljavanje

Ildiko Menđan Pletikosić: Najveći problem mađarske zajednice jeste nestajanje, iseljavanje

Ildiko Menđan Pletikosić, izvor: privatna arhiva

Objavio: Magločistač

13.11.2022

Kategorija: Društvo , Stav

Na novim izborima za članove Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine nismo učestvovali – razloga je jako puno.


Mislim da sam se oduvek interesovala za ljudsko društvo, zajednicu, i za čoveka u njoj. Zaista oduvek, valjda od kolevke, hoću reći od onog kreveca koji smo svi imali i koji nas je mogao služiti do neke pete, šeste godine.

Odrasla sam u zgradi sa 20 stanova, u kojoj je moj otac bio predsednik kućnog saveta (mislim da se tako zvala ta “funkcija”). Cela zgrada je disala kao jedno, betonski zidovi su mogli sakriti veoma malo porodičnih tajni, i podrazumevalo se da se te tajne moraju ozbiljno prećutati, drugačije ne bi išlo. Bilo je tu pozajmljivanja svega i svačega, zajedničkog pečenja palačinki, noćnog buđenja da tata nekom komšiji koji kreće na put veže kravatu. Vršili su se i “istražni postupci”: čije dete je škrabalo po sveže ofarbanom zidu, zbog čega  plaćamo sve više za vodu, i ko je ostavio otključana vrata od krova. Ne znam kako je u komunama, kibucima, ali mi se iz ove perspektive čini da smo zaista živeli kao zajednica.

Vrlo brzo sam naučila šta znače sličnosti i razlike.

Sećam se tačno prve izgovorene rečenice na srpskom jeziku, hoću reći na nekom mešanom jeziku sa imenicama na srpskom i završecima na mađarskom. Dugo se ta rečenica  spominjala u našoj kući, svaki put izazivajući smeh. Bili smo jedina porodica u zgradi koja je koristila jezik različit od ostalih. Ta različitost je bila prisutna permanentno, donoseći sa sobom neke posebne priče. Nikako neprijatne, pre bih rekla interesantne.

Tako je jedan od naših komšija redovno dolazio da gleda Kolomba (krimi serija) koji sinhronizovano govori na mađarskom. To ga je oduševljavalo i, koliko se sećam, i progovorio je ovim teškim jezikom nekoliko rečenica. Takođe, kada bi dolazilo vreme novogodišnjih praznika, samo mi smo kitili jelku, što sam doživljavala kao neku ilegalu, jer nisam to videla ni kod koga drugog ni sa vremenskim razmakom, a tek se nisu pravila „gnezda” oko zgrade na inače veoma malom zelenom prostoru za Uskrs kako bi zec imao gde da ostavi poklon deci.

Ne bih rekla da sam lako i brzo naučila srpski jezik iako sam ga svaki dan slušala. Igrajući se sa decom, bila sam više pasivni učesnik, posmatrač, sve dok nisam imala dovoljno samopouzdanja da se izborim na srpskom  jeziku za neku svoju poziciju.

Došle su godine formalnog obrazovanja i sećam se da je otac razmišljao da se školujemo na srpskom, međutim, mama je bila odlučna i rekla je da treba koristiti mogućnost obrazovanja na maternjem jeziku. Sva važna i ponosna što krećem u školu sa 6 godina, ulazim u školsku zgradu sa mamom, gde nas je neki čovek dočekao i rekao da se od ove godine u ovoj školi više ne otvara odeljenje na mađarskom jeziku. Isti dan odlazimo u školu koja je mnogo udaljenija od naše kuće, i kreće škola.

Otac nikada više nije spominjao školovanje na srpskom i uvek su se roditelji zajedno držali nekog stava da je višejezičnost, kao i poznavanje više kultura, samo po sebi bogatstvo. Takav stav je u ono vreme, ja mislim, imao i istinski sadržaj, dok je danas, od strane mnogih, više samo ispražnjena floskula, jer su se od tada svakojake stvari izdešavale na ovim prostorima. Ali i onda je bilo jasno da je potrebno uložiti dodatnu energiju kako bi se očuvao i gradio drugačiji identitet od većinskog jer su svakodnevni problemi uvek složeniji iz te perspektive. Bilo je porodica sa kojima su se naši roditelji družili, a koje, na primer, nisu ulagale napor da očuvaju identitet. Iz mešovitih brakova se tada, čini mi se, isključivo upisivalo u srpska odeljenja.

Školu pamtim zaista po lepim trenucima, uz napomenu da je svest o različitosti ipak bila sve vreme prisutna, čas to doživljavajući kao nešto izuzetno pozitivno, čas kao negativno iskustvo.

Sećam se situacije u šestom razredu kada posle smotre za recitatore dobijam 2. nagradu. Prilazi mi dečak iz druge škole i kaže „tata mi je rekao da će neki Mađar sigurno dobiti nagradu po ključu”. Ništa od toga nisam razumela, ali sam ispričala tati i tražila da mi objasni o čemu se radi. Naravno, nikada nisam saznala da li je postojao taj „ključ”, ali sam naučila, pre nastajanja pluralizma, šta je pozitivna diskriminacija. Negativnu nije trebalo nešto posebno objašnjavati, to naučiš automatski nezavisno da li pripadaš nekoj manjinskoj populaciji ili ne.

U srednju školu krećem u jednom drugačijem okruženju. Tatina nostalgija za rodnim selom nas je preselila nekih 20 kilometara od mog rodnog grada. Srednja škola dolazi zajedno sa 90-tim godinama u okruženju gde se nacionalne zajednice po broju stanovnika ne razlikuju puno. Dolaze i ratovi, i nestaje idila iz detinjstva na koju sam navikla. Idila koja je značila sigurnost, dom. Postojala je inercija u mnogima od nas i želeli smo da nastavimo miran i sadržajan suživot, međutim, više ništa nije bilo po starom.

Iako me je interesovala matematika, mnogo više su me kao gimnazijalku fascinirale sociologija i psihologija. Činilo mi se da su te nauke sam život i da one mogu objasniti ponašanje čoveka, uticaj društva, sve što se oko nas dešava, a dešavanja je bilo zaista napretek. Imala sam gimnazijsko odeljenje gde nije bilo tabu tema, gde smo obrazovali jedni druge, a ni nekoliko naših profesora nas nije ostavilo bez odgovora na, za nas, teška pitanja.

Mnogi su odlazili iz zemlje. Već tada je krenula tendencija studiranja u susednoj Mađarskoj, ja nisam bila od tih. Mene je vezao moj vojvođansko-mađarski identitet, poznavanje društva oko sebe. A kada poznaješ nešto, bar misliš da poznaješ, to je tvoje, to predstavlja oslonac i ohrabrenje za svaki problem u životu.

Za vreme studiranja, radila sam kao novinar, pisala i sastavljala reportaže, učestvovala u omladinskim emisijama, kasnije uređivala i vesti. Bila je to mogućnost zarade džeparca, ali i ispunjenje misije da se osim psihologije bavim i očuvanjem svog maternjeg jezika na nivou zajednice. Zaista sam to tako doživljavala. Baveći se tim poslom, saznala sam još više o našoj užoj i široj društvenoj sredini, upoznala puno ljudi.

Nisam želela da se bavim politikom iako sam pomno pratila sva događanja na lokalnom i globalnom nivou. Uspela sam da se držim podalje od partijske politike i za studentskih dana, mada su mi uz stranačku knjižicu nudili i stalno zaposlenje. Čak ni nakon 2000-te, kada sam se bavila društvenim aktivizmom, nisam to mogla prihvatiti iako su mi bili nuđeni benefiti u nešto prikrivenijoj formi.

Sa osnivanjem prvih nacionalnih saveta, pomislila sam da je upravo to nivo političke angažovanosti u kom bih mogla učestvovati jednog dana, a da ne bude partijski već stručni angažman, jer sam se u međuvremenu zaposlila u prosveti kao stručni saradnik i kao profesor.

Brzo smo, međutim, shvatili da je čak i taj politički forum i te kako ispolitizovan partijski, da se vode borbe za političke pozicije i materijalnu dobit pre nego što se brine za položaj i prava nacionalne zajednice kojoj pripadamo.

Pre izbora za četvrti saziv Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, formirao se bio jedan pokret pretežno od intelektualaca iz mađarske zajednice sa ciljem da utiče, koliko može, na društvena dešavanja koja su se do tada preslikala sa državnog nivoa: zavladalo je autokratsko rukovođenje, kako državom tako i manjim zajednicama.

Zaista je bilo teško da Mađarski pokret oformi suparničku listu Savezu vojvođanskih Mađara. Naši aktivisti, zajedno sa nama kandidatima, morali su da ulože izuzetno velike napore da se skupi dovoljan broj potpisa kako bi lista uopšte mogla da se pojavi na izborima. Na žalost, strah, apatija, pa i pretnje već tada su zavladali zajednicom. Što je manja društvena sredina, to je pomenuti problem izraženiji.

Postigli smo kao veliki uspeh samim tim što smo uspeli da uđemo u taj mali parlament od 35 članova sa naših 5 kandidata. Na samom početku je bila stvorena nedemokratska atmosfera, sa sve lepljenjem etiketa „izdajništva”. Bio je to psihički pritisak, od kojeg smo se valjda nekako odbranili i usledio je, barem u komunikaciji, mnogo umereniji i civilizovaniji odnos. Naravno, i dalje je bilo  pritisaka, ne samo od strane političkog protivnika, nego i „neutralnih” kritičara koji su govorili da je prisustvo na tom forumu legitimacija nedemokratske institucije.

Iskreno, jasno je svima nama da društvo u kom živimo ima malo veze sa demokratijom, ali možda možete uočiti da su problemi u ovoj zajednici preslikani sa državnog nivoa. Bili smo prisutni na sednicama, uvek smo ukazivali na probleme, na nedostatke i greške, ali je aparatura SVM-a uvek izglasavala predloge predsedništva te institucije sa članovima SVM-a.

Na novim izborima za članove Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine nismo učestvovali – razloga je jako puno.

Nacionalni savet ima ingerencije na četiri područja, a to su: douniverzitetsko i univerzitetsko obrazovanje, informisanje, upotreba maternjeg jezika i kultura.

Najveći problem zajednice jeste nestajanje, iseljavanje. Nekada se govorilo o asimilaciji, što je sada neznatno, ipak se broj vojvođanskih Mađara prepolovio u poslednjih 20 godina. Možda ovaj popis to još neće pokazati jer su naše nezvanične informacije takve da su oni koji još imaju ovde članove porodice popisani, ali mnogi od njih nisu privremeno u inostranstvu, već trajno. Socijalizacija njihove dece se odvija u zapadnim zemljama, oni neće imati zbog čega da se vrate.

Što se informisanja tiče, postepeno su mediji na mađarskom jeziku postali propagandna mašinerija jedne stranke i klijentele oko vodećih kadrova. Postoji jedna jedina medijska kuća koja nije pod uticajem ove stranke, osnovana u jednom gotovo beznadežnom trenutku, koja izuzetno teško opstaje. Da li vam je i to poznata situacija?

Obrazovanje na mađarskom jeziku je dobilo veliki zalet kada su postepeno uspostavljene formalne i neformalne veze sa obrazovnim ustanovama u Mađarskoj. Kod nas su reforme kaskale zbog ratova 90-tih, tako da je bilo osveženje učestvovati u nekim zajedničkim programima. Ipak, smanjenje broja učenika, nedostatak udžbenika, nekada i nastavnog kadra, ostavlja žig u toj oblasti.

Kada je reč o upotrebi maternjeg jezika, samo bih napomenula da je krajem 90-tih, kada sam počela raditi u prosveti, prateća dokumentacija praktično bila na jeziku nastave – sada je sve obavezno na srpskom jeziku, osim pisanja sadržaja časova, čak i u školama gde se nastava odvija samo na mađarskom jeziku. Ja iskreno mislim da je to neodrživo stanje, ali se SVM ne bori sa vladajućom strankom tj. koalicionim partnerom za rešavanje takvih pitanja. Nemam predstavu kako je to moguće ako je cilj te stranke da se manjinska prava sačuvaju, eventualno prošire. Na drugim područjima van obrazovanja je korišćenje jezika još veći problem, recimo u pravnom sistemu.

Kada govorimo o kulturi, gorući problem je da se institucije i mnogi programi finansiraju iz sredstva koja se doniraju iz Mađarske. Nacionalni savet ima godišnji budžet od oko 15 miliona evra, od toga je oko 6-7%  obezbeđeno iz budžeta Republike Srbije, AP Vojvodine i pojedinih lokalnih samouprava. Lako možemo uočiti da su razni programi u oblasti kulture bez ikakve šanse da se finansiraju iz domaćih sredstava iako bi to bila dužnost države prema svojim građanima koji plaćaju porez.

Na kraju, malo ideološkog diskursa. Tokom društvene angažovanosti, upoznala sam dosta ljudi sa političke palete Srbije. Ne jednom je bila tema – gde pripada manjinski pokret jedne manjine na toj političkoj paleti? Čim ima epitet u nazivu koji označava nacionalnu pripadnost, mora da je desno na paleti, bio je više puta stav sagovornika.

Mislim da je u 21. veku davno prevaziđena dihotomija na levo i desno, osim za manipulisanje masom i produbljivanje podela među ljudima. Organizovati se znači očuvati identitet, deo ličnosti, sigurnost, davajući time i društvu šarolikost, alternativu, ako sve to nije samo jedna floskula, već sadržaj koji vredi.


Ildiko Menđan Pletikosić je profesorka psihologije iz Bačke Topole, aktivistkinja, članica Odbora za obrazovanje aktuelnog saziva Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine.


Ovaj autorski tekst je nastao u okviru projekta „Iza vesti: Podizanje kvaliteta informisanja u Subotici, Bačkoj Topoli, Malom Iđošu“ koji Magločistač realizuje uz podršku European Endowment for Democracy (EED). Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje donatora.

Podelite sa prijateljima:

Jedan Komentar na
“Ildiko Menđan Pletikosić: Najveći problem mađarske zajednice jeste nestajanje, iseljavanje”

Julianna Cvijović says:

Tekst profesorke Mendjan Pletikosić odražava stvarnost u pogledu madjarske manjine, verovatno i drugih. U potpunosti delim njeno mišljenje.

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.