Foto-dnevnik Jelene Dukarić: Nikako s proljeća

Foto-dnevnik Jelene Dukarić: Nikako s proljeća

Jelena Dukarić, izvor: privatna aehiva

Objavio: Magločistač

20.04.2020

Kategorija: Društvo , Stav

Čitam usput grafite po ogradama telepskih kuća. Na jednoj piše „Srbija čeka bolje vreme“. Pa da, Srbija je po običaju pasivan subjekt, čeka. Kao da bolje vreme treba da dođe samo od sebe njoj na noge, da se desi kao neka čarolija, a ne da mi uzememo stvari u svoje ruke, da budemo odgovorni i hrabri, i raščistimo državu od kriminalnih organizacija i raznih drugih štetočina – lustriramo, sudimo – u skladu sa zakonima.

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Tišina je. Ne ona u imperativu „Tišina tamo!“, nego prava pravcata tišina, ovde na ulicama Novog Sada. Ima doduše i te u imperativu, ne vidimo je i ne čujemo je, prepoznajemo je samo po mirisu. Miriše odavno na nedostatak demokratije, pravne države, nedostatak slobode. Baš one garantovane svemoćnim i u isto vreme očigledno beskorisnim Ustavom kojim se pod u Srbiji češće briše nego džogerom.
[divide icon=”circle” width=”short”]
Skrolujem svoj Facebook, izlazi informacija da uskoro kreće Konferencija za novinare sa presekom stanja. Preskočiću je i ovaj put. Umaraju me statistike i izbegavanje odgovora na pitanja novinara pod izgovorom politizacije. Ne znam šta je gore, kada su „novinari“ i novinari sedeli tamo i uživo mogli da postavljaju pitanja ili ovo, kada se sve održava bez njihovog prisustva. „Novinari“ sa čisto propagandističkim monolozima i naručenim pitanjima u kojima veličaju napore vlasti izbegavajući bilo kakvu kritiku i izaštitu interesa javnosti, i novinari, koji zaista u interesu javnosti pokušavaju da dobiju važne informacije. Oni bivaju ućutkani, legitimna pitanja im se etiketiraju kao „politička“ , odgovara im napadom, zamenom teza i okolišanjem.
[divide icon=”circle” width=”short”]

Dvogledom kroz prozor

Uzela sam stari tatin vojnički dvogled i posmatram Frušku goru sa svog prozora. Otkrila sam nešto baš sjajno! Vidim spomenik “Sloboda” na Iriškom vencu. Ovaj spomenik je simbol narodnooslobodilačake borbe naroda Vojvodine, a na njegovom vrhu nalazi se – žena. Njene ruke su podignute i sugerišu poziv narodu na ustanak. Gledam ga svako jutro uz kafu.

Ustanak, revolucija, žena, borba  – kako zavodljivo zvuči.

Svakodnevna durbinska zabava su mi  golubovi, mačke, psi lutalice i jedan jastreb. Njihov život i kretanja su u toku policijskog časa znatno vidljiviji. Golubovi uglavnom ljubavišu. Ponekad se potuku, krilima. Mačke se izležavaju na suncu, uvaljene na komšijske ograde. Psi bezbrižno šetaju po sred Bulevara Evrope. Deluje kao da usput malo i ćaskaju, zastajkuju, okreću se, čude, uživaju.
[divide icon=”circle” width=”short”]
Povremeno imam napad griže savesti što ovo vreme ne koristim da se posvetim svemu onome što ne stižem u normalnim okolnostima. Sa svih strana iskaču knjige, online muzeji, online predstave, online koncerti,  filmovi. Počela sam da doživljavam to kao pritisak, kao – moram sad to sve da konzumiram iako nisam raspoložena za to. Ovo vreme ipak najviše koristim da lenčarim. Dokolica je divna! Prihvatam je oberučke, godinama mi je nedostajala. Moć dokolice je potcenjena u savremeno doba u kom jurimo da uradimo što više poslova, da se osećamo korisno. Nemati plan, nemati raspored, nemati neku obavezu koju moraš da završiš do određenog roka… Mogla bih se navići lako na ovo – vanredno stanje! Sa dva posla koja su me okupirala 24/7 kao da sam ušla u neko stanje hibernacije i baš mi prija. O posledicama ovog privremenog zastoja sveta ću da razmišljam malo kasnije.
[divide icon=”circle” width=”short”]
U januaru ove godine sam se popela na Vrdničku kulu sa prijateljicama i pobednički digla ruke uz konstataciju da svaki pravi OCD-evac već voli ovu 2020. godinu. Nisam ni sanjala da ćemo upasti u ovako intenzivan period pranja ruku, ribanja svega što unesemo spolja.

Peremo smoki, pavlaku, bombone, ma peremo čak i hleb u kesi, vodom i sapunom! Baš zbog tog intenzivnog osećaja da je potrebno sve oprati i dezinfikovati, retko izlazimo napolje. Ako izlazimo, to je pred policijski čas, da provozamo bicikl po kraju. U tim trenucima kada se grad polako gasi i kada još samo vlasnici pasa izlaze u svoje kratke šetnje iz nužde, okrećemo pedale kao da jurimo poslednje atome svežeg vazduha, kao da nećemo još dugo to moći. Zastajkujemo da uslikam lale ispod prozora napuštene kuće. Divno se crvene u zapuštenom dvorištu.

Grafit “Srbija čeka bolje vreme”

Čitam usput grafite po ogradama telepskih kuća. Na jednoj piše „Srbija čeka bolje vreme“. Pa da, Srbija je po običaju pasivan subjekt, čeka. Kao da bolje vreme treba da dođe samo od sebe njoj na noge, da se desi kao neka čarolija, a ne da mi uzememo stvari u svoje ruke, da budemo odgovorni i hrabri, i raščistimo državu od kriminalnih organizacija i raznih drugih štetočina – lustriramo, sudimo – u skladu sa zakonima.

Rasisti, ksenofobi, nacionalisti, i drugi, bujaju na ovom tlu kao da ih neko uporno zaliva i đubri, što, verujem, neko zaista i čini, potpuno svesno i sa namerom.
[divide icon=”circle” width=”short”]
Danas vidimo ogoljeno koliko je važno da su institucije države nezavisne. Da u njima rade ljudi koji su tu postavljeni na osnovu svog znanja, iskustva, veština, a ne na osnovu lažnih diploma i pripadnosti vladajućoj stranci.  Koliko je važno ulagati u zdravstveni sistem i nauku – a ne u raspevane fontane, jarbole i jelke od 18 metara i 83.000 eura. Možda, ali samo možda, će neko posle ovoga pomisliti da nije u redu da na važne pozicije zapošljava tetku, brata, komšinicu ili kuma koji su partijski poslušnici. To u ovom konkretnom momentu direktno i brutalno utiče na spašavanje ljudskih života.

Danas, takođe, možemo da vidimo koliko su neke građanske akcije važne za društvo, i koliko su pogotovo važne u našem društvu. U tom smislu posebno primećujem „Krov nad glavom“ koji svakodnevno radi na tome da se obezbede osnovni uslovi za život za socijalno ugrožene porodice, koje su u ovakvim uslovima još ugožnije. Solidarnost je snaga jednog društva, a hraborst i požrtvovanost ovih ljudi je inspirativna i uliva nadu.

Za mene su, osim svih onih ljudi kojima je posao po prirodi takav da su na direktnom udaru virusa poput lekara i svog medicinskog osoblja, veoma važni i svi radnici i radnice koji obavljajući svoje poslove čine da svi mi živimo u suštini normalno i da ovu situaciju ne osetimo dramatično.  Hvala im na tome!
[divide icon=”circle” width=”short”]
Svakodnevno negde pročitam kako struka ponavljaja kako imaju punu podršku vlasti. Zar ne bi trebalo da se to podrazumeva? Da vlast donosi odluke na osnovu preporuka stručnih ljudi, kao vid svoje uobičajene i svakodnevne prakse za koju su uredno plaćeni? Uzred da spomenem, vlast – i to ona najvidljivija, oličena u predsedniku Republike, otvoreno, na svim TV stanicama i drugim medijima, krši preporuke upravo te struke koja je hvali kako je vlast sluša. Dakle, „šef“, kako ga premijerka zove ( što je nonsens!) ide opušteno od grada do grada, sa svojom svitom i velikim brojem medija, baveći se stvarima koje mu nisu u opisu posla, npr. distribucijom respiratora, ignorišući zabranu okupljanja, bez fizičkog distanciranja.

Neki to još zovu funkcionerska kampanja, ali – nećemo valjda sad o tome, pa korona je!

„On bar nešto radi“ – često se može čuti, a to što ne radi to što treba, i što nanosi samo štetu čega god da se dohvati, to valjda ne treba pominjati.

Izvinite, ali ja bih volela da imam predsednika koji se ponaša odgovorno i koji prvi sprovodi ono što se propiše za obavezno, a ne onog koji „bar nešto radi“. Zapravo, mislim da je to must have ako ikako mislimo da ostanemo država. Mislim, država uređena po osnovnim demokratskim principima! Ne autokratija, čije obrise možemo da prepoznamo povremeno u odrazu ogledala.

Uostalom, na koga čovek može prvo da pomisli kada vidi jedno od definisanja autokratije?

„Oblik vladavine u kojem jedan čovek ima neograničenu vlast nazivamo autokratijom.“
[divide icon=”circle” width=”short”]

Rukavac Dunava kod Begeča

Juče smo odlučile da napunimo baterije pred trodnevni policijski čas, vozeći bicikl malo duže i dalje. Iako se 99% pridržavamo svih uputstava o ponašanju, nekad jednostavno morate da prekršite pravila, da budete malo sebični. Ipak, radile smo to maksimalno oprezno, sa maskama na licima, u potpunosti izbegavajući susrete sa ljudima. Vozile smo od Novog Sada do Begeča, vrlo kratko se zadržavši pored Dunava kako bismo napravile pauzu. Novoizgrađena biciklistička staza Futog-Begeč je nešto što se dugo čekalo. Često maštam da ovakve staze postoje širom Vojvodine kako bismo mogli da uživamo u cikloturizmu. Ravnca je idealna za to. Ko jednom otkrije lepotu vožnje biciklom kroz predele okružene prirodom, taj teško može da prestane. Osećaj da brzo i lako, uživajući, možeš da pređeš veliki broj kilometara je fantastičan, i stalno te vuče da voziš još.
[divide icon=”circle” width=”short”]
Danas je trebalo da budemo u Sarajevu, kod Sanele na vikendici pokraj grada. Pekli bismo ćevape i sudžukice, grickali mladi luk iz bašte. Posle bismo pile kafu i sladile mojim omiljenim rahat lokumom od ruže. Ceo dan bismo bili napolju, šetali po prirodi, vijali se sa dva psa. Predveče bismo se popele uz ulicu na mesto odakle se vidi celo Sarajevo. Malo bismo tako stajale, ćutale i divile se svetlima grada.

Nedostaje mi Sarajevo! Nedostaju ljudi, ulice, prijatelji, porodica, nedostaje Subotica, fotoaparat. Nedostaje sve ono što svakodnevno podrazumevamo da imamo, a sad je uskraćeno.

Jedva čekam da se sve ovo završi, da svi budu ok, da sve bude ok.

Jedva čekam da vidim kakav nas svet čeka.

Autorka je aktivistkinja iz Novog Sada.

 

 

Povezani članci:

NOVI NEBOJŠA MILENKOVIĆ: SRB(I JA) U DOBA KORONE

DNEVNIK IZ KARANTINA VLADIMIRA GRBIĆA: KAD ZAGRLJAJ POSTANE DOGAĐAJ

J.S.JÁNE: BELEŠKA IZ KARANTINA

DNEVNIK IZ KARANTINA NELE TONKOVIĆ: BELEŠKE O UNUTRAŠNJEM ŽIVOTU

(Magločistač)

 

 

[clear]

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.