Dejan Mrkić: Šta nam danas predstavlja 10. oktobrar 1944.

Jedan od komentara ispod vesti o nedavnim događajima u Osnovnoj školi „10. oktobar“ u Subotici pozabavio se i imenom ove obrazovne ustanove. Konkretno, čitalac se upitao šta uopšte predstavlja ovaj datum i zašto to nije, recimo, 1. septembar…

Nije sramota ne znati, ali je sramota ne pitati, pogotovo u vreme današnje, kada nas od odgovora deli par klikova i slova na tastaturi.

Za Subotičane koji su živeli u vreme kada se taj datum obeležavao u njihovom gradu svake godine, kada se o njemu učilo u školama, čitalo u knjigama i recitovalo na priredbama, ovo pitanje ne bi trebalo da bude teško.

Međutim, od tog vremena nas ne dele samo decenije, već i preispitivanja koja su usledila nakon što je sa državom nestala do tada dominantna ideologija. Niko nije osporio značaj pobede nad fašizmom, već simbole pod kojima je ta pobeda došla, a potom i pobedničku pravdu.

Desetog dana oktobra 1944. godine, u naš grad je ušao Subotički partizanski odred, a za njima i sovjetska Crvena armija. Jedinice nemačkog Vermahta i Hortijeve mađarske vojske već su napuštale grad kada su partizani i crvenoarmejci stupili u borbu sa njihovom odstupnicom.

Kao žrtve tog kratkotrajnog sukoba pala su dva predvodnika subotičkog odreda: Jovan Mikić i Tivadar Felegi. Bila je to cena želje da se uđe u grad pre saveznika i na taj način, makar simbolično, upiše ova pobeda našem narodu i građanima. 

Poslednjih nekoliko decenija preovladava narativ da su naši borci bili neiskusni za frontalnu borbu protiv snažnog i bolje naoružanog neprijatelja, da su poslati na Sremski front i ratište na Dunavu bez dovoljno obuke, što je neosporna činjenica.

Zaboravlja se da rat nije mogao da čeka. Crvena armija je napredovala uz velike gubitke i želja svakog hrabrog čoveka bila je da im se pridruži, pogotovo što se radilo o oslobođenju naše zemlje. Veliki deo tih naših momaka i devojaka prijavio se dobrovoljno u vojvođanske brigade, a mnogi od njih su izveli ludo hrabre podvige u borbama od Bačke, pa sve do Slovenije i granice sa Austrijom.

Za to vreme u Subotici je uspostavljena nova vlast. Formalno je to bio civilni Narodnooslobodilački odbor, ali je nakon uvođenja vojne uprave u Vojvodini, on imao uglavnom savetodavni karakter. Suđenje ratnim zločincima i aktivnim saradnicima okupatora se podrazumevalo, kao i svuda u ratom zahvaćenom svetu.

Sve je to ubrzo ostalo za nama nakon uspostavljanja novih državno-ideoloških načela bratstva i jedinstva svih naroda Jugoslavije. Subotica je ostvarila stepen ravnopravnosti građana svih nacionalnosti, kakav do tada nikad nije imala.

Jedan od uslova za to bilo je nepristajanje na razvrstavanje žrtava fašizma i palih boraca po veri i naciji. U okviru te politike, sudbina onih koji su optuženi za zločine i saradnju sa okupatorom nije imala mesto u lokalnoj istoriografiji. Sve do devedesetih godina.

Kada je od strane mađarske političke stranke osporen 10. oktobar 1944. kao datum vredan slavljenja, za mnoge je to predstavljalo iznenađenje, kao i saznanje da je posle tog datuma određen broj ljudi u Subotici optužen i streljan.

Decenije prećutkivanja dale su priliku da se sa tim događajima kalkuliše. Za jedne su to bile nevine žrtve, za druge su oni neosporno bili umešani u zlodela koja su se dešavala u Subotici tokom okupacije, dok je za neko uravnoteženo tumačenje i istraživanje u tom pravcu bilo premalo sačuvanih podataka.

Tadašnja skupštinska većina odlučila je da 10. oktobar više ne bude Dan grada. Nije to prošlo bez rasprave, pogotovo što je i novi datum za neke bio sporan, međutim, nakon što su još neki vojvođanski gradovi za tu priliku izabrali dan kada su proglašeni za Slobodni kraljevski grad, u Subotici je prihvaćeno da to bude 1. septembar.

Oslobođenje Subotice u Drugom svetskom ratu više se ne proslavlja, ali sporenja oko vrednosti tog datuma nisu prestala, i to iz dva pravca. Kod jednih preovladava antikomunistički sentiment, dok se kod drugih na okupaciju gleda kao na oslobođenje, bez kritičkog stava prema okolnostima u kojima je ona nastala i činjenici da neki u takvom poretku nisu imali pravo na život.

Među pripadnicima pokreta otpora u Subotici za vreme Drugog svetskog rata naći ćemo imena raznih nacionalnosti. Zaoštravanjem stavova, oni su ostali usamljeni na istorijskoj vetrometini.

Tako su neki od njih, po kojima su ulice dobile imena, jednostavno zamenjeni novim nazivima. Ivu Lolu Ribara u nazivu škole zamenio je jedan grof, na Paliću više nema ulice Ištvana Kizura, sa limene table izbrisani su već pomenuti Tivadar Felegi, Branko Krsmanović… Upravo oni koji su dali živote za ideju jednakosti i bratstva među narodima.

Koliko su svojim primerom afirmisali višenacionalni karakter svog oslobodilačkog pokreta, toliko su im danas, u vremenu nacionalnih podela, okrenuli leđa mnogi njihovi sunarodnici.

Deseti oktobar je izgubio svoju ulicu u gradu, ali je ostao u nazivu jedne osnovne škole. Skupština grada ovaj datum ne obeležava, dok neka udruženja na taj dan polažu venac na spomenik.

Ako sloge oko toga nema na političkom nivou, među građanima sve više jača svest o štetnosti insistiranja na razlikama i podelama. Neki će to nazvati „jugonostalgija“, utopijska ideja o savršenoj zemlji. To nije želja za restauracijom nestale države, već žal za vrednostima koje su sa njom sahranjene.

Deseti oktobar je samo jedan od simbola tog vremena kada je pobeda nad fašizmom bila pobeda svih dobrih i pravednih – nad zlom biblijskih razmera.

Dejan Mrkić je arhivista Istorijskog arhiva Subotica.