Danijela Vujinović: Vesti je mnogo, ali nas se malo koje tiču

Činjenica je da novca za finansiranje medija u opštini ima – samo medija nema. Taj novac se, stoga, dodeljuje onim najbližim medijima – ponajviše novosadskim, koji sa po kojom vešću i dobace do nas. Sa druge strane, najčešće se informišemo na mrežama, po lokalnim grupama na Fejsbuku i u komšiluku.

Odrasla sam u selu i opštini za koje sam dugo mislila da su idealno mesto za odrastanje – izolovani od svega onog u šta ne želite da poverujete. I danas bih rekla isto, uz po koje izuzetke.

Naša opština, Mali Iđoš, bogata je koliko je mogla da bude za jedno malo parče zemlje u vojvođanskoj ravnici – bogata ljudima, naravno. Tu živi, otprilike, deset hiljada stanovnika, ali svi jedni drugima na neki način poznati, makar po liku ili nekoj priči.

I živeli smo u miru (da li smo?), jer nije bilo načina da se taj mir naruši.

Retko ko je sa strane znao ko smo i gde se na karti nalazimo, sve dok te, 2014. godine u susednom selu, usred snežne oluje, nije usledio herojski čin spasavanja jednog deteta od strane našeg predsednika. Nema šale, imate snimak na internetu.

Tada su svi čuli za Feketić i susedna mu sela.

Imam utisak da smo tada po prvi put spomenuti na nacionalnoj frekvenciji, a nakon toga još nekoliko puta, ali retko kada po dobrom.

I tako, svetu nepoznati, reklo bi se, uvek smo imali sve što nam je bilo neophodno.

Tek kasnije sam shvatila da zapravo i nemamo mnogo. Tu bih prvenstveno izdvojila pouzdane izvore informacija, odnosno, lokalne medije.

Međutim, teorijski rečeno, u našoj opštini novinara kao da ima – u svakoj kući bar po jedan. Selom kruže nepotpisane vesti, ali dakako znamo da su od tamo nekog „Pere, Janka, Marka“.

Dakle, pretpostavićete, u našim selima se neretko informišemo kod najbližeg komšije, u prodavnici dok plaćamo hleb i mleko, pa do podne već znamo ko je u opštini preminuo, koliko su cene skočile, ko se popeo na vlast, a ko je sa nje pao.

I to je tako od kad znam za sebe. Razabereš vremenom, ko je pouzdan izvor informacija i kome možeš da veruješ.

I dugo sam verovala u to da je moje odrastanje u takvom selu koje nema lokalne medije – ili iole neke medije koji se bave dešavanjima u našoj zajednici – bilo privilegija. Nekako si izolovan od svega lošeg što se danas u medijima servira, ali izolovan i od onog dobrog. Živiš u neznanju.

Onda se desi da odrasteš u mladu osobu koja dobije pravo glasa, pa shvatiš da si u onoj izolaciji od vesti ostao uskraćen za mnogo šta i da ti je isto tako nametnuto mnogo čega.

Dođu izbori, pa pitaš roditelje za koga da glasaš, čije ime obećava. Od vesti, generalno, znaš samo kako zvuči uvodni džingl dnevnika na RTS-u i nezainteresovan si za ono što se u zemlji dešava jer te se retko kada i tiče. Nisi deo tog sveta. Postaneš netolerantan na sve što je različito tvojim, vremenom usađenim, verovanjima, pun besa što ne može bolje, a nikako svestan da to bolje kreće od tebe samog. A trebalo je da budeš samo malo informisaniji.

Govorim o vremenu odrastanja kada su telefoni bili privilegija odrasle dece i kada internet nije uzeo maha kako to danas jeste slučaj.

Danas imamo i društvene mreže, taj ponor bez dna, izvor svakojakih, lažnih i nefiltriranih informacija. U tom ponoru i uz manjak zvaničnih izvora na lokalu, šansa je veća da poverujete u gotovo svaku glupost koja vam se na tim mrežama i servira.

Uzmimo u obzir i to da u našoj opštini danas dominira pretežno starije stanovništvo koje nije odrastalo uz internet i nije imalo priliku da se medijski opismeni, pa je zdrav razum i logika jedino oružje protiv lažnih vesti. Njime se i služimo, makar to pokušavamo.

Ali nije krivica nas mladih što smo odrastali u neznanju, niti starijih što su odrastali bez interneta – relevantnih informacija nije bilo, niti ih danas ima.

Činjenica je da novca za finansiranje medija u opštini ima – samo medija nema. Taj novac se, stoga, dodeljuje onim najbližim medijima – ponajviše novosadskim, koji sa po kojom vešću i dobace do nas. Sa druge strane, najčešće se informišemo na mrežama, po lokalnim grupama na Fejsbuku i u komšiluku.

Vesti je mnogo, ali nas se malo koje tiču. Rešenje za to postoji, ali se malo koga tiče.

I to je zapravo neko nepisano pravilo malih zajednica – radije ćemo živeti u miru, makar to podrazumevalo ignorisanje problema, makar to podrazumevalo živeti u neznanju.

Danijela Vujinović je diplomirana novinarka iz Malog Iđoša.

Ovaj autorski tekst je nastao u okviru projekta „Iza vesti: Podizanje kvaliteta informisanja u Subotici, Bačkoj Topoli, Malom Iđošu“ koji Magločistač realizuje uz podršku European Endowment for Democracy (EED). Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje donatora.