Danijela Vujinović: Vesti je mnogo, ali nas se malo koje tiču

Danijela Vujinović: Vesti je mnogo, ali nas se malo koje tiču

Danijela Vujinović, izvor: privatna arhiva

24.12.2022

Kategorija: Društvo , Mali Iđoš , Stav

Činjenica je da novca za finansiranje medija u opštini ima – samo medija nema. Taj novac se, stoga, dodeljuje onim najbližim medijima – ponajviše novosadskim, koji sa po kojom vešću i dobace do nas. Sa druge strane, najčešće se informišemo na mrežama, po lokalnim grupama na Fejsbuku i u komšiluku.


Odrasla sam u selu i opštini za koje sam dugo mislila da su idealno mesto za odrastanje – izolovani od svega onog u šta ne želite da poverujete. I danas bih rekla isto, uz po koje izuzetke.

Naša opština, Mali Iđoš, bogata je koliko je mogla da bude za jedno malo parče zemlje u vojvođanskoj ravnici – bogata ljudima, naravno. Tu živi, otprilike, deset hiljada stanovnika, ali svi jedni drugima na neki način poznati, makar po liku ili nekoj priči.

I živeli smo u miru (da li smo?), jer nije bilo načina da se taj mir naruši.

Retko ko je sa strane znao ko smo i gde se na karti nalazimo, sve dok te, 2014. godine u susednom selu, usred snežne oluje, nije usledio herojski čin spasavanja jednog deteta od strane našeg predsednika. Nema šale, imate snimak na internetu.

Tada su svi čuli za Feketić i susedna mu sela.

Imam utisak da smo tada po prvi put spomenuti na nacionalnoj frekvenciji, a nakon toga još nekoliko puta, ali retko kada po dobrom.

I tako, svetu nepoznati, reklo bi se, uvek smo imali sve što nam je bilo neophodno.

Foto: NJ/Magločistač

Tek kasnije sam shvatila da zapravo i nemamo mnogo. Tu bih prvenstveno izdvojila pouzdane izvore informacija, odnosno, lokalne medije.

Međutim, teorijski rečeno, u našoj opštini novinara kao da ima – u svakoj kući bar po jedan. Selom kruže nepotpisane vesti, ali dakako znamo da su od tamo nekog „Pere, Janka, Marka“.

Dakle, pretpostavićete, u našim selima se neretko informišemo kod najbližeg komšije, u prodavnici dok plaćamo hleb i mleko, pa do podne već znamo ko je u opštini preminuo, koliko su cene skočile, ko se popeo na vlast, a ko je sa nje pao.

I to je tako od kad znam za sebe. Razabereš vremenom, ko je pouzdan izvor informacija i kome možeš da veruješ.

I dugo sam verovala u to da je moje odrastanje u takvom selu koje nema lokalne medije – ili iole neke medije koji se bave dešavanjima u našoj zajednici – bilo privilegija. Nekako si izolovan od svega lošeg što se danas u medijima servira, ali izolovan i od onog dobrog. Živiš u neznanju.

Onda se desi da odrasteš u mladu osobu koja dobije pravo glasa, pa shvatiš da si u onoj izolaciji od vesti ostao uskraćen za mnogo šta i da ti je isto tako nametnuto mnogo čega.

Dođu izbori, pa pitaš roditelje za koga da glasaš, čije ime obećava. Od vesti, generalno, znaš samo kako zvuči uvodni džingl dnevnika na RTS-u i nezainteresovan si za ono što se u zemlji dešava jer te se retko kada i tiče. Nisi deo tog sveta. Postaneš netolerantan na sve što je različito tvojim, vremenom usađenim, verovanjima, pun besa što ne može bolje, a nikako svestan da to bolje kreće od tebe samog. A trebalo je da budeš samo malo informisaniji.

Govorim o vremenu odrastanja kada su telefoni bili privilegija odrasle dece i kada internet nije uzeo maha kako to danas jeste slučaj.

Danas imamo i društvene mreže, taj ponor bez dna, izvor svakojakih, lažnih i nefiltriranih informacija. U tom ponoru i uz manjak zvaničnih izvora na lokalu, šansa je veća da poverujete u gotovo svaku glupost koja vam se na tim mrežama i servira.

Uzmimo u obzir i to da u našoj opštini danas dominira pretežno starije stanovništvo koje nije odrastalo uz internet i nije imalo priliku da se medijski opismeni, pa je zdrav razum i logika jedino oružje protiv lažnih vesti. Njime se i služimo, makar to pokušavamo.

Ali nije krivica nas mladih što smo odrastali u neznanju, niti starijih što su odrastali bez interneta – relevantnih informacija nije bilo, niti ih danas ima.

Činjenica je da novca za finansiranje medija u opštini ima – samo medija nema. Taj novac se, stoga, dodeljuje onim najbližim medijima – ponajviše novosadskim, koji sa po kojom vešću i dobace do nas. Sa druge strane, najčešće se informišemo na mrežama, po lokalnim grupama na Fejsbuku i u komšiluku.

Vesti je mnogo, ali nas se malo koje tiču. Rešenje za to postoji, ali se malo koga tiče.

I to je zapravo neko nepisano pravilo malih zajednica – radije ćemo živeti u miru, makar to podrazumevalo ignorisanje problema, makar to podrazumevalo živeti u neznanju.


Danijela Vujinović je diplomirana novinarka iz Malog Iđoša.


Ovaj autorski tekst je nastao u okviru projekta „Iza vesti: Podizanje kvaliteta informisanja u Subotici, Bačkoj Topoli, Malom Iđošu“ koji Magločistač realizuje uz podršku European Endowment for Democracy (EED). Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje donatora.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.