Branimir Kopilović: Nova fontana, simbol antiurbanizma

Branimir Kopilović: Nova fontana, simbol antiurbanizma

Foto: NJ/Magločistač

Objavio: Magločistač

05.08.2020

Kategorija: Društvo , Stav

I da, gradskom jezgru je potrebna obnova.Ali takva u kojoj se ide logičnim redom: prvo se rešavaju infrastruktura, vodovod, kanalizacija, instalacije za gas i tako dalje, potom fasade brojnih objekata koje su u prilično lošem stanju. Na kraju celog procesa treba vršiti popločavanje s postavljanjem urbanog mobilijara.

 

Bilo koja računarski pismena osoba bi za deset minuta pretraživanja interneta mogla videti kako i koliko se danas u svetu razvijaju kvalitetni projekti urbanih celina u kojima se grade jednostavne, ne tako skupe a efektne fontane, bile one savremenog izgleda ili rađene tako da evociraju prošlost (dakle, upotrebom tradicionalnijih materijala poput kamena, opeke i sl.). Naravno, uz autorski pečat projektanata, najčešće arhitekata. Imajući u vidu da je nova subotička fontana i skromna renovacija trga zvanično koštala oko milion evra, što je samo po sebi skandalozno, postavlja se pitanje šta su to stanovnici našeg grada dobili?

Ako bacimo pogled iz visine putem fotografija načinjenih dronovima (a koje su dostupne na lokalnim portalima), jasno je uočljiva dosadna repeticija kružnih elemenata na glavnom trgu. Prvo tzv. sunčani sat, potom sledi kružni okvir postolja spomeniku Jovanu Nenadu, te konačno nova fontana sa sličnim centralnim delom. Nemaštovito i bez imalo volje da se kreativnim ostvarenjem ostavi nešto u amanet budućim generacijama. Isto tako, jasno je i da je projekat najavljen kao rekonstrukcija Zelene fontane, a umesto toga dobili smo kompletno novu fontanu i promenu izgleda većeg dela Trga slobode. Najavljeno popločavanje ostatka korzoa sigurno će dodatno “podići prašinu”.

Evidentan je kontrast novog popločanja Trga slobode u nekoliko varijanti sive boje i starog iz sredine 80-tih godina, postavljenog tada u celom centru. I da, gradskom jezgru je potrebna obnova. Ali takva u kojoj se ide logičnim redom: prvo se rešavaju infrastruktura, vodovod, kanalizacija, instalacije za gas i tako dalje, potom fasade brojnih objekata koje su u prilično lošem stanju. Na kraju celog procesa treba vršiti popločavanje s postavljanjem urbanog mobilijara. Mada, u tom slučaju se ne može izvlačiti budžetski novac u više navrata. Uzgred budi rečeno, i gradska vlast u doba DS-a je započinjala s novim popločanjem u ulici Dimitrija Tucovića i delu oko gradske knjižare. Hodajući tim ulicama danas, vidimo i čujemo da komadi kocke ispadaju, te da kvalitet radova nije izdržao test vremena. Danas u samom centru imamo već pet vrsta popločanja (ako računamo i ulice Age Mamužića i Drapšinovu s kaldrmom), što bi možda bilo i simpatično da je rađeno u sklopu nekakvog šireg plana koji vodi računa o estetici i kvalitetu urbanog prostora, dok je ovako dobijen nakaradan “frankenštajnovski” rezultat. Pre nekoliko godina postavljen je neatraktivan, jeftin i nekvalitetan behaton kao popločanje oko same gradske kuće uz podno osvetljenje koje u večernjoj šetnji više smeta nego što koristi, što je takođe izuzetno loše rešenje za najvažniju lokaciju u gradu. Takođe je odluka donesena mimo javnosti.

Problem pešačke komunikacije u najnovijoj rekonstrukciji trga s novom fontanom rešen je na takav način da se ne može ništa drugo reći, nego samo proglasiti za potpuni fijasko. Pešaci koji se kreću iz pravca “socijalnog” ili Rajfajzen banke moraće izvoditi prave male lupinge kako bi dospeli na drugu stranu trga izbegavajući brojne razbacane elemente ili vodene kapljice nošene vetrom, što je ponekad bio problem i sa Zelenom fontanom, a sada će biti još veći, jer nema “bazena” u kojem bi voda završavala. Postavlja se i pitanje koliko je ovakvim projektom omogućen ulazak vatrogasnih i interventnih vozila na trg iz pravca Gradske biblioteke, u slučaju požara i sličnih vanrednih situacija.

Foto: NJ/Magločistač

Ono što dodatno pokazuje neodređenost ovog koncepta jeste postavljanje tzv. stilskih kandelabara uz savremene forme nove fontane, kao i stuba za oglašavanje na sasvim neprimerenu poziciju. Svi ovi elementi podsećaju nas na ono što se već odavno dešava u gradskom jezgru – nagomilavanje spomenika, bisti, raznih žardinjera i drugih elemenata tako da nam u samome centru zapravo najviše fali  jasnog i otvorenog prostora. Bespotrebno velike žardinjere, osim što ometaju normalnu pešačku komunikaciju, imaju i dodatnu ulogu osvežavanja prostora zelenilom, što u principu nije loše. Međutim, unutar nekoliko njih zasađena su i stabla čije će se krošnje u skorijem vremenu “sukobljavati” sa krošnjama starih gelegunja na pravcu ka zgradi “socijalnog”, o čemu se očito nije razmišljalo pri njihovoj sadnji. Drvena sedišta na žardinjerama ne teku čitavim obodom, već su postavljena sa razmakom, verovatno da bi se uštedelo na materijalu.

Moglo bi se propusta dalje nabrajati u nedogled – da ne govorimo o tome da se koncept parternih fontana polako napušta u savremenoj urbanističkoj praksi – ali, nije poenta u tome. Poenta je u tome da građane Subotice lokalne vlasti u prethodnih nekoliko izdanja, faktički od uvođenja višestranačja (ne i demokratije) ništa ne pitaju. Oni su u odlučivanju o izgledu vlastitog grada izgleda najmanje bitni. Stoga je nova fontana simbol antiurbanizma odmetnutih vlastodržačkih elita, odnosno potpunog nerazumevanja javnog prostora i načina njegovog korišćenja od strane dela inženjersko-arhitektonske struke. Naglašavam, jednoga dela.

Pitanje demokratskog odlučivanja na lokalu ne svodi se na dizanje skupštinskih ruku; ono pre svega znači široko učešće građana u odlukama koje se tiču javnih prostora – putem istinski javne rasprave, dijaloga struke, građana i lokalnih vlasti, anketa, pa i putem lokalnog referenduma. Argument da su referendumi skupi više ne prolazi.  Živimo u 21. veku i može se razmisliti i o elektronskom načinu glasanja u buduće.

Investitorski urbanizam kroji lice grada unazad dve decenije i nema naznaka da će se taj trend zaustaviti. Gomilanje stambenih kvadrata u naseljima, stihijski, bez potrebne infrastrukture, ili uz veliko opterećenje postojeće, bez dodatnih parking mesta u vidu podzemnih ili nadzemnih garaža, bez ili sa minimalnim trotoarima i skoro nepostojećim zelenim površinama – sve je to rezultat politike pogodovanja famoznim ulagačima kojima se povlađuje i preko dozvoljenih zakonskih granica a nauštrb samih stanovnika, nas koji ćemo u takvom gradu morati da živimo u narednim decenijama.

Gradovi vape za domovima zdravlja, stambenim fondom dostupnim i siromašnijim građanima, objektima kulture, o selima i da ne govorimo. Sve navedeno posledice su tranzicije, koju bismo sa ove vremenske distance slobodno mogli nazvati i klasnim ratom protiv ugroženih i obespravljenih. Jedina nada koja preostaje jeste da se na političkoj sceni Subotice pojave nove snage koje će u narednim godinama moći da menjaju lokalnu politiku u korist svih, a ne samo nekolicine privilegovanih.

 

Branimir Kopilović je istoričar umetnosti i profesor filozofije


 

TAGOVI:
Nova fontana

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.