Aleksandar Jovanov, humanista na drumu: Lečenje dece SMS porukama je naša surova realnost

Aleksandar Jovanov iz Taraša kraj Zrenjanina je do pre samo mesec dana bio na štakama zbog lekarske greške, a nakon rutinske operacije, da bi ovog jutra sa Ninom odlučno zakoračio u jedanaesti dan njegove devete humanitarne rute, i to na putu dugom gotovo 920 kilometara i 30 dana, od Vršca do Niša, kako bi zajedno animirali što već broj ljudi da šalju SMS poruke i uplaćuju donacije za lečenje desetogodišnjeg Nikole Mrdakovića i Katarine Dragaš, devojke koja ima 23 godine.

Kako Aleksandar ističe, “godišnje mnogo ljudi izgubi život baš zato što ne stignemo da im pomognemo, dok svaki čovek na ovom svetu ima pravo na život”.

Ovom dvadesetrogodišnjem mladiću u aktuelnoj humanitarnoj šetnji, kao i u prethodnih nekoliko, podršku pruža njegova devojka, Nina Rađenović, studentkinja Pravnog fakulteta u Novom Sadu.

Na svom putu kroz Srbiju, njih dvoje su prošli i kroz Suboticu i Bačku Topolu, nastojeći da, kako kažu, probude i ovdašnje lokalno stanovništvo, jer je, ističu, računica prosta:

“Ukoliko bi svaki građanin Srbije donirao samo 10 dinara svakog meseca, mi bismo mesečno mogli da izlečimo po nekoliko ljudi koji čekaju pomoć”, navodeći da ih samo na listi Fondacije “Budi human” ima blizu 1.300.

Trčanje do Ostroga kao “najdraža” humanitarna akcija

Zbog ogromnog broja onih koji nemaju novca za lečenje, ovim mladim humanistima ovo nije prva, niti poslednja šetnja, a kao najdražu među svojim humanitarmim turama, koju je uspešno okončao pre više od dve godine, Aleksandar izdvaja trčanje do manastira Ostrog za 12 dana, kada je dnevno prelazio do 50 kilometara.

“Pratio sam prijatelja iz Bosne, koji je radio slične akcije i rekao sam sebi da to mogu i ja pošto sam u sportu ceo život. Bavio sam se karateom, bio sam dva puta prvak Evrope, vicešampion sveta i prvak sveta u ekipnoj kategoriji, igram fudbal od svoje sedme-osme godine, bukvalno konstantno. Nisam nikad trčao, nisam imao nikakve takve aktivnosti, ali sam verovao da mogu”, objašnjava Aleksandar.

Tura do Ostroga je takođe bila namenjena malom Nikoli, inače njegovom rođaku, za kojeg i danas ponovo pešači, zajedno sa Ninom.

Nikola ima begnine tumure na kori mozga zbog kojih svakodnevno ima po nekoliko epi-napada. Za njegovu prvu operaciju u Americi je bilo potrebno obezbediti oko 370 hiljada dolara, pa je u novembru imao prvi zahvat, dok je drugi zahvat planiran za februar. Aleksandar se nada da će prikupiti novca koliko je potrebno da se Nikoli omogući drugi odlazak u Ameriku. 

“Kada sam čuo da Nikoli treba pomoć, nije mi dugo trebalo da se odlučim da krenem. Pored toga, dugo sam želeo da odem na Ostrog, i to mi je bila prilika da trčim do tamo. Sa mnom je bio moj kum, tada prijatelj. Kad smo otišli na Ostrog, on se tamo i krstio, i od tad smo kumovi. I on je negde pokrenuo sa mnom celu tu priču. Tad smo hteli čak i fondaciju da pokrenemo”, priča Aleksandar.

Nakon prve akcije za Nikolu, ljudi su počeli da kontaktiraju Aleksandra tražeći pomoć. Za neku decu je šetao uvidevši da su im sredstva potrebna hitno, a da drugog rešenja za njihovo izlečenje nema.

“Uglavnom na mrežama uđem i pročitam i smatram da prednost imaju oni kojiima je baš hitno pomoć potrebna, na njih se prefokusiram i, naravno, ka deci. Međutim, to ne umanjuje činjenicu da treba i za starije da se zalažimo. Evo, Katarina Dragaš je jedna u njih, ona je isto mlada devojka koja ima 23 godine, i smatram da treba i ona da ima vetar u leđa, da nastavi normalan život. Trebalo je da ode odavno na operaciju u Tursku, ali nije, i sad ima problem.”

Aleksandar napominje da za akciju uvek pethodno traži saglasnost roditelja i osobe za koju bi šetao, a potom sledi upoznavanje javnosti sa problemom kroz video-materijale, i najava na njegovim profilima na društvenim mrežama. 

“Jer svako zaslužuje da živi”

Aleksandar u razgovoru za Magločistač kaže i da su u društvu u kom je zdravstveni sistem nefunkcionalan solidarnost i humanist jedino rešenje za lečenje i ozdravljenje velikog broja dece, ali i odraslih koji podjednako čekaju takvu mogućnost, ističući da je “svaki čovek na ovom svetu važan, i svakom treba da se posvetimo jednako – jer svako zaslužuje da živi”.

“Ja bih najpre voleo da deca imaju neke bolje uslove u bolnicama u Srbiji, da kod nas postoje bolnice koje će raditi i teže operacije i lečiti teško obolelu decu. Samim tim bismo bili negde bliže cilju”, smatra Aleksandar.

Realnost je, međutim, mnogo surovija, i oko nas ima mnogo porodica koje nemaju ni svoj dom, dodaje:

“Moj neki cilj je da u narednim mesecima pokrenem akcije za to. Voleo bih da pokrenem i svoju humanitarnu fondaciju, kroz koju bih pomagao ljudima kojima je pomoć zaista potrebna, koji nemaju svoje domove, kuće, koji imaju više dece, a ne mogu da im priušte neke normalne uslove za život”.

Govoreći o pravu svakog deteta na lečenje i pristojan život, Aleksandar predočava da u fondacijama, pak, ima mnogo onih čiji roditelji nemaju ni sredstva niti mogućnosti za promociju u medijima i na društvenim mrežama, te oni ostanu neprimećeni.

“Niko od nas ne uđe u fondaciju na listu te dece, nego kome izađe na internetu za njega i pošaljemo poruku. Međutim, sva ta deca imaju ista prava, i za isto se bore, tako da se nadam da će to vremenom da se promeni i da njihovo izlečenje neće zavisti od naših poruka, nego da će i država da pomaže u svemu tome, a iz mnogo primera sam shvatio da uopšte ne pomaže, što je jako žalosno.”

Njegov cilj za sad je da animira što veći broj ljudi da pošalju SMS poruke za lečenje – to nikome ne bi trebalo da bude teško ili preveliki teret:

“Mi, obični smrtnici, imamo neke prosečne plate, kojima ne možamo da svaki mesec doprinesemo, ali, opet, verujem da kada bi svako od nas 10 dinara mesečno uplatio, ili poslao samo jednu SMS poruku, mi bismo zapravo svaki mesec izlečili po nekoliko dece, što je jako bitno”.

“Znam da dosta njih misli da je politika umešana u ovo, ali nije”

Premda, kako kaže, 90 odsto posla oko organizacije humanitarne šetnje radi sam, izuzetno mu je značajno što uz sebe ima svoju devojku Ninu kao podršku.

“Nina je od početka sa mnom. Prošle godine smo imali četiri humanitarne šetnje, i ona je uvek sa mnom. Upoznali smo se tačno pre godinu danu u Vršcu, 21. februara, i od tada se ne razdvajamo. Svaku šetnju smo zajedno i ona je stvano moja najveća podrška i najveći vetar u leđa, neko ko mi pomaže u svemu. Ona je sada pokretač cele ove priče”, kaže Aleksandar.

Njih dvoje pešače 30 dana, i za to vreme će proći kroz više od 70 naseljenih mesta, što, kako ističe, zahteva izuzetnu organizaciju i umrežanost, te im u tom smislu mnogo pomažu studenti i zborovi građana u svim mestima.

“Za svako to mesto treba da najavimo da prolazimo, i treba doći u kontakt sa ljudima i organizovati sve to, što zaista nije lako. Ali, evo, uspeo sam, i kako prolazi vreme, sve je bolje i bolje, sve veća organizacija i pomoću nekih lokalnih medija uspevamo da dođemo do ljudi, što mi jako znači. Verujem da i ljudima znači, i da ćemo pokrenuti makar one koji dosad nisu tako pomagali”, zaključuje Aleksandar.

Dok nižu kilometre, kaže, ljudi ih na putu prepoznaju i uglavnom pozitivno reaguju pružajući podršku, ali su isto tako nailazili i na uvrede.

“Dosta ljudi stane i podržava, sviraju iz auta, ubacuju novac i šalju poruke, što nam je najbitnije jer ipak preko poruka ide najviše novca. Isto tako postoje i ljudi koji nas usput i psuju i svašta nam govore, ali negde smo na to već navikli i idemo dalje, to nas sigurno neće sputavati”, poručuje naš sagovornik.

“Znam da dosta njih misli da je politika umešana u ovo, ali nije. Ovo je jedna humanitarna akcija. Nažalost, opet se ljudi dele, ali kada su ovakve stvari u pitanju, ne treba da postoji neko političko opredeljenje, nego jednostno moramo svi da budemo  jednaki, i da svi podržimo ovakav vid akcije, jer mislim da nije važno ko kako misli, već su bitna deca. Sva deca zaslužuju jednak život, bili mi s jedne ili s druge strane”, smatra Aleksandar.

A emocije, dodaje, uglavnom nadođu tek posle nekog dužeg vremena, kad se utisci slegnu, ali ponekad ih sustignu i “na licu mesta”:

“Pre nekoliko dana sam tri puta zaplako u jednom malom mestu, Bočaru, gde je izašao zavidan broj ljudi, gde su nam zaista priredili prelep doček, i gde sam bukvalno u 20 metara tri puta zaplakao”.

Za Katarinu (390 na 3800) je potrebno obezbediti oko 17.000 evra, a za Nikolinu drugu operaciju (1626 na 3030) suma još nije određena.

Iz Bačke Topole su se Aleksandar i Nina 10. februara zaputili ka Vrbasu, zatim ih dočekuje Temerin, pa Novi Sad 12. februara, gde će napraviti jedan dan pauze nakon 12 dana pešačenja, da bi nastavili ka Rumi, Sremskoj Mitrovici, Šapcu, sve do Niša kao krajnjeg odredišta u ovoj humanitarnoj šetnji.