Adriana Vilagoš, svetska juniorska šampionka u bacanju koplja: Izazov mi je da premašim sebe

Adriana Vilagoš – „čudo od deteta”, „svetsko čudo”, „naša atletska nada”… samo su neki od epiteta koje su domaći mediji dodelili ovoj mladoj devojci, koja je sa svojih 17 godina ponela titulu svetske juniorske u bacanju koplja.

Ova osmnaestogodišnjakinja, poreklom iz Malog Iđoša, aktivna je u atletskom klubu ŽAK iz Sente. Ogromnu pažnju na sebe skrenula je još pre četiri godine, kada  je postavila svetski rekord u konkurenciji starijih pionirki, bacivši koplje od 400 grama na udaljenost od 63,80 metara.

Prošle godine postala je prvakinja sveta u Najrobiju, sa bačenim hicem od 61,64 metra, a potom, i vicešampionka Evrope u Talinu, bacivši najdalji hitac od 60,44 metara sa kopljem težine 600 grama.

Evropski olimpijski komiteti dodelili su joj krajem 2021. drugo mesto na takmičenju za najboljeg mladog sportistu u Evropi, a Adriana je ujedno bila i prva među talentima iz Srbije koja je ušla u konkurenciju za ovu prestižnu nagradu.

Prošle godine ponela je i titulu najbolje mlade sportistkinje Srbije u 2021. godini, za koju je imenovana od strane Olimpijskog komiteta Srbije.

„Bila sam jako srećna kada sam saznala da sam izabrana za najbolju mladu sportistkinju Srbije. To je velika čast za mene jer ima puno dobrih sportista u državi osim mene. 2021. godina je bila za mene jako uspešna, a ova nagrada je bila kao kruna za sav moj rad, trud i požrtvovanost, a ujedno i podsticaj da u budućnosti budem još bolja”, kaže Adriana za Magločistač.

Kakav je osećaj biti najbolja na svetu? Da li si taj cilj imala od samog početka bavljenja ovim sportom?

Fenomenalan je osećaj biti prva na svetu, a kada stojiš na pobedničkom postolju i za tebe sviraju tvoju himnu – to je nešto neopisivo. U početku, kada sam se počela baviti ovim sportom, mučila sam se sa učenjem tehnike i nisam ni pomišljala da ću jednom biti prvakinja sveta. Kasnije, kako su dolazili bolji rezultati, počela sam da sanjam o tome, ali nije bilo dovoljno samo sanjati, već sam i naporno trenirala da ostvarim taj san.

Danas nosiš titulu svetske juniorske šampionke i rekorderke u bacanju koplja, međutim, tvoja prva ljubav bila je rukomet, zar ne? Možeš li nam ispričati kako si od rukometa stigla do bacanja koplja?

Tačno je. Od prvog razreda osnovne škole trenirala sam rukomet i zahvaljujući jakim šutevima profesor fizičkog me je prijavio na Okružno takmičenje iz atletike u disciplini bacanje vorteksa. Na samom zagrevanju, pre takmičenja, prvi put sam videla ovu spravu, ali sam pobedila i plasirala sam se na školsku olimpijadu Vojvodine, gde sam takođe bila prva. Do sledećeg školskog takmičenja nisam bacala više vorteks, ali nakon što sam ponovo bila ubedljivo prva u Vojvodini, dobili smo ponudu od senćanskog atletskog kluba da bacam vorteks za njih na klupskim takmičenjima. Prihvatila sam, ali sam na vorteks i dalje gledala kao na zabavu i sporednu disciplinu pored rukometa.

U bacanju vorteksa sam bila jako uspešna, ali se vorteks baca samo do 14. godine, pa sam bila prinuđena da biram da li ću ostaviti atletiku i posvetiti se rukometu ili probati da naučim tehniku bacanja koplja.

Kako je vreme prolazilo, za godinu dana popravila sam svoj najbolji rezultat u bacanju 400g koplja za 20 metara i već na kraju godine imala sam najbolji rezultat na svetu za devojčice od 13 godina, što mi je dalo znak da sam na dobrom putu i ostala sam u atletici. Do 2020. godine sam još uvek igrala rukomet, a sada samo povremeno na treninzima.

Zbog čega si toliko zavolela bacanje koplja?

Volela sam jako i rukomet, ali za uspeh ekipe nije dovoljno da ti igraš dobro, da daš sve od sebe, dok u bacanju vorteksa i koplja rezultat zavisi samo od tebe, od tvog truda, rada i želje. Uvek mi je izazov da premašim sebe, da moja sprava leti bar centimetar duže nego ranije, a kada bih u tome uspela, osećala bih veliko zadovoljstvo i sreću.

Jako volim da pratim očima let koplja i ako vidim samo jednu tačku, dok leti, znam da sam izvela skoro perfektno bacanje, a svakako je poseban osećaj kada tokom leta nekako sugerišeš koplju da leti što dalje.

Da li si ikada tokom svoje karijere imala sumnju da je možda ipak trebalo nastaviti sa rukometom, ili si od starta ostala dosledna atletici?

Mislim da sam donela ispravnu odluku kada sam izabrala bacanje koplja. Volim rukomet i malo mi fali, jer ga više ni rekreativno ne igram, ali nikada mi nije bilo žao što sam izabrala atletiku.

Tvoja majka Đerđe od samog početka ima veoma važnu ulogu u tvojoj karijeri jer je ona i tvoj trener. Da li to ima svoje prednosti, što njenu podršku imaš i na profesionalnom polju?

Ja volim što mi je mama trener. Bila mi je podrška od mog prvog držanja vorteksa u ruci. Zbog mene je naučila bacanje vorteksa i tehniku bacanja koplja, puno vremena je provela u učenju, završila trenersku školu i mislim da je sada među onim trenerima koji najviše znaju o koplju u Srbiji.

Meni je jako bitna njena podrška, nekako sam mnogo otvorenija sa njom nego sa drugim ljudima, najviše me poznaje, zna kada treba da me bodri, kada treba da me kritikuje, kada sam raspoložena za trening, kada mi ne ide… Naravno, znamo i da se posvađamo, ali znam da sve kaže sa dobrom namerom, da mi pomogne. Hvala joj što je tu za mene.

Kako izgleda jedan vaš trening? Da li je svaki isti ili su neki ozbiljniji onda kada slede pripreme za velika takmičenja?

Naši najozbiljniji i najteži treninzi su u periodu bazične pripreme, na samim pripremama oko nove godine i krajem aprila, kao i dve, tri nedelje pred velika takmičenja. Inače, mama se trudi da imamo što raznovrsnije treninge, često uključuje u trening i nove vežbe, a kada vidi da smo željni drugačijeg treninga, ubacuje i neke igre, košarku, fudbal, rukomet… Najčešće se samo igramo u oktobru mesecu kada smo na aktivnom odmoru.

Tvoj cilj je odlazak na sledeće Olimpijske igre. Da li se već uveliko pripremaš za to?

Jeste, moj cilj je odlazak na Olimpijske igre u Parizu 2024. godine, ali se trenutno ne pripremam za Pariz, već imam bliže ciljeve. Želim da učestvujem ove godine na Evropskom bacačkom kupu u Leiri, da odbranim titulu juniorske svetske šampionke iz Kenije, i da učetvujem na Evroskom šampionatu za seniore u Minhenu, pa je trenažni ciklus usmeren na ova takmičenja, ali svaka priprema, rad, napredak me vodi i bliže Parizu.

Na koje dostignuće si do sada najponosnija?

Naravno, najviše mi znači titula svetskog juniorskog šampiona, ali smatram velikim rezultatom i srebrnu medalju na juniorskom evropskom prvenstvu u Talinu, kao i prvo mesto na Evropskom bacačkom kupu u Splitu u konkurenciji U23. Još bih istakla moje bacanje na Balkanskom prvenstvu za mlađe juniore u Kraljevu sa kopljem od 500g, gde sam prebacila čarobnu granicu od 70 metara i postala prva devojka na svetu kojoj je to uspelo i sa rezultatom od 70,10 sam ponosno završila etapu sa kopljem od 500g, jer od ove godine više ne mogu da bacam tu spravu.

Šta je to čemu te je bavljenje ovim sportom naučilo?

Bavljenje sportom je jako bitna stvar, ne samo zbog zdravog fizičkog razvoja, već i zato što te nauči kako da se boriš za ono što želiš postići, da rezultati ne dolaze sami od sebe. Dobro, treba da imaš i talenat, ali bez rada, požrtvovanosti, odricanja nema napretka.

Kako uspevaš da uskladiš svakodnevne obaveze sa treninzima?

Nikada nisam imala problema da uskladim školske obaveze i treninge. Od prve godine osnovne škole se bavim sportom, ali nikada nisam izostala ni sa jednog treninga zbog školskih obaveza. Uvek sam stizala da naučim sve za školu, to dokazuje i to što sam odlična učenica, a u poslednjih godinu dana nisam dobila ni četvorku. Sve se može kad se hoće, samo treba dobra organizacija.

Dolaziš iz manjeg mesta u Vojvodini, Malog Iđoša. Kako sugrađani reaguju na tvoja dostignuća?

Sve više ljudi navija za mene, prate moje rezultate i čestitaju mi posle takmičenja. Drago mi je da sam uticala i na devojčice iz Malog Iđoša, jer je tokom leta oko 13 devojčica počelo da trenira atletiku i, naravno, omiljena disciplina im je bacanje koplja.

Gde vidiš sebe u daljoj budućnosti?

Sport je moj život, pa svakako vidim sebe u njemu. U početku kao takmičar, a posle možda kao trener, ali sigurno neću zapostaviti ni školovanje, završiću usput i fakultet.

Tekst “Adriana Vilagoš, svetska juniorska šampionka u bacanju koplja: Izazov mi je da premašim sebe” je nastao u sklopu projekta Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID, a sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.