Šest decenija OŠ “Vuk Karadžić” iz Krivaje: Malobrojna odeljenja kao čar i izazov

Osnovnu školu “Vuk Karadžić” iz Krivaje, naselja bačkotopolske opštine, ove školske godine upisalo je tek 47 đaka u ukupno osam odeljenja, među kojima su u višim razredima i učenici sa posebnim potrebama.

Premda je ova škola pre punih šest decenija bila podignuta udruženim snagama lokalnog stanovništva kako deca iz Krivaje ne bi morala da putuju u Staru Moravicu i Pačir da bi se školovala, danas su prilike takve da se roditelji pre odlučuju da decu upisuju u škole u Bačkoj Topoli kako bi se bolje socijalizovala u brojnijim odeljenjima.

“Mi smo danas jedna divna mala škola. Centar smo svega u ovom selu, koje je znatno manje naseljeno nego pre 30 godina, kada sam ja počela ovde da radim. Nama je najvažnije što deca ovde rastu bezbrižno, zdravo i bezbedno. Naša škola je puna razumevanja, saradnje, empatije”, rekla je za Magločistač Ljiljana Kosanović, direktorka OŠ “Vuk Karadžić” iz Krivaje povodom obeležavanja šest decenija rada ove obrazovne ustanove.

Odliv stanovništva iz malih sredina postao je izazov za opstanak sela uopšte, a samim tim i ustanova u njima, te otvorena vrata škole često predstavljaju i jedinu nadu da će života tu biti i nadalje.

“Mi osećamo manji broj dece, ali pokušavamo da ih privučemo i nadamo se da će neko odlučiti da se vrati u ovo selo. Škola će opstati kao i do sada samo vrednim radom i trudom naših nastavnika. Za lokalno stanovništvo je važan njen opstanak jer je ova škola jedino što živi u ova tri sela – u Krivaji, Bačkom Sokolcu i Gornjoj Rogatici”, rekla je Kosanović.

Osim nastave za decu sa posebnim potrebama, ovu školu karakteriše i jednosmenski obogaćen rad, koji pored redovne nastave uključuje i dodatne aktivnosti na koje, kako kaže direktorka škole, učenici vrlo rado dolaze, a od ove školske godine nastavi se pridružilo i četvoro Rusa.

“Iako je jezik još uvek pomalo problem, mislim da su se jako lepo uklopili i u zajednicu i u školu. U okviru jednosmenske nastave imamo i aktivnost ‘Učimo ruski’ koju pohađaju upravo ova deca. Sa njima radi jedina naša učiteljica koja zna ruski jezik. Njihovi roditelji kažu da su ovde našli svoj mir i da deca iz škole odnose lepe utiske, tako da mislim da smo uspeli u tome”, istakla je Kosnović.

Mitrušić: ”Ovde imamo vremena da se decom bavimo kao pedagozi”

Milica Mitrušić je nastavnica srpskog jezika u ovoj školi 17 godina. Ona svakodnevno iz Novog Sada putuje u Krivaju. Premda joj prvobitni plan nije bio da se ovde toliko zadrži, sada, kaže, nikada ne bi otišla jer je tu srećna.

“Zadržali su me ljudi i ta neka bliskost koja je svojstvena samo malim školama. Nekad mi je žao što moje ćerke koje pohađaju velike škole u Novom Sadu, koje broje skoro 2.000 đaka, nikako ne mogu od svojih nastavnika da dožive ono što mogu deca ovde, a to su bliskost i posvećenost”, priča za Magločistač nastavnica Mitrušić, i dodaje:

“Ja znam ko je šta ručao, šta mu radi baba, šta radi deda. Bilo je prilika i da sam bila porodična razredna. Ovde vreme možemo sa decom da utrošimo na jedan lep i kvalitetan način, i da se njima bavimo kao pedagozi. Imamo vremena da se bavimo njihovim životima i da ih pratimo kroz sve njihove faze”.

Naravno, mali broj dece je istovremeno i izazov i problem kada su u pitanju pojedine metodike nastave, kao i pripreme za takmičenja i druge vannastavne aktivnosti.

“Unazad nekoliko godina smo u projektu obogaćenog jednosmenskog rada, gde imamo produženi boravak sa dodatnim aktivnostima. Ponekad je zaista teško i izazovno raditi na vannastavnim aktivnostima ako imate četvoro dece u odeljenju, ali uspevamo i da budemo uspešni na takmičenjima”, naglašava ova nastavnica.

Nastavnici vremenom, ističe, svoj rad nauče da prilagode malom broju dece. Njoj lično, pak, teško pada to što deca u malobrojnim razredima teško mogu da nađu svoju prvu ljubav:

“U ovoj školi se teško i zaljubiti i naći svoju prvu ljubav kad ih je zaista malo, i to mi bude nekako žao. Istovremeno, ono što sam ja u prilici da dobijem od ove dece kao jedan divan poklon, to je jedno duboko povrenje. Istinski je kompliment kad mi dete kaže šta ga tišti i kad mi to zajedno rešavamo”, zaključuje nastavnica Mitrušić.

Vukelić: “Ovde živi atmosfera pripadanja i bliskosti”

Komentarišući razmišljanja pojedinih roditelja koji ne žele svoju decu da upišu u osnovnu školu sa malobrojnom decom iz straha da neće biti dovoljno socijalizovana u narednom stepenu obrazovanja, stručna saradnica – predagoškinja, Bojana Vukelić, odgovara da je potreba za socijalizacijom individualna.

“Ja to razumem i verovatno bih i ja imala takve dileme. Međutim, ono što pokazuje praksa je da to nije pravilo, već da zavisi od deteta. Nekome je više potrebna socijalizacija, neko je ima i mimo škole kroz neke druge aktivnosti. Takođe, sama socijalizacija u velikim školama i odeljenjima je upitna ako znamo da se deca grupišu, izdvajaju i otuđuju, što je opet u redu jer biraju nekog spram sebe. U malim odeljenjima deca nemaju izbora, ali nekada taj preveliki izbor nije ni potreban. Oni su ovde zato svi bliski i međusobno povezani”, objašnjava Vukelić.

Atmosferu u školi u poslednjih 11 godina, koliko tu radi, ona opisuje kao “atmosferu pripadanja, bliskosti, opuštenosti, i potpuno prirodnu”:

“Meni je taj mali broj dece bio izazovan, ali i interesantan kao početniku pre 11 godina, jer sam ovde zaista imala vremena da se bavim pedagogijom, a ne nametnutom papirologijom”.

Kako kaže, ona je povodom obeležavanja 60 godina rada ove obrazovne ustanove pripremala izložbu koja je uključila tablone, letopise, dnevnike i fotografije koji su zaokružili šest decenija Osnovne škole “Vuk Karadžić”.

“Kada smo gledali te stare fotografije, deca su komentarisala kako je učenicima nekada bilo zabavno. I onda dođemo do toga kako mi sa setom gledamo u prošlost i kako uvek imamo utisak da je ranije bilo lepše, pa smo se onda zajedno zamislili kako ne počinje i ne završava se sve sa nama i kako treba da razmislimo šta mi sada ostavljamo za neku budućnost, budućim pokolenjima”, poručila je ona.

Platforma “Pametna prošlost” kao deo programa svečanosti

Pored izložbe crno-belih fotografija, starih predmeta koji su svedočili o brojnim sekcijama koje su bile aktivne u Osnovnoj školi “Vuk Karadžić” iz Krivaje, hodnike ove ustanive ispunili su i brojni tabloni, dnevnici, letopisi, poruke, na čijem je izlaganju vredno radio ovaj mali kolektiv.

A kao poseban deo programa obeležavanja šest decenija ove ustanove, nastao je i projekat čije je radno ime “Pametna prošlost”.

U pitanju je platforma nastala po ideji nastavnika informatike koji u ovoj školi radi 25 godina, Duška Žigića, koja koristi nekoliko različitih modela veštačke inteligencije.

“Imamo konverzacijskog agenta koji zahteva podatke, a zadatak naših učenika je bio da slikaju dnevnike, prenesu podatke o učenicima i nastavnicima, da obradimo to u odgovarajućem formatu i damo agentu kako bi on dobijene podatke koristio u razgovoru sa posetiocem. To je bio veliki posao. Uneto je 1.280 fotografija iz dnevnika”, objašnjava nastavnik Žigić, dodajući da će se informacije dopunjavati i dalje.

“Kad neko napusti školu, iza njega ostaje dnevnik, pohvale, nagrade, tabloni. Međutim, ne ostaje neka priča kako su oni videli tu školu, to ostaje samo u sećanjima ljudi. Zato smo odlučili da ih podsetimo, pa da nam kažu njihova sećanja i anegdote koje ćemo zabeležiti”, pojašnjava Žigić planove.

Na kraju, nakon što se “upoznate” sa veštačkom inteligencijom, možete joj postavljati različita pitanja o istorijatu škole, njenim učenicima, nastavnicima, uspesima.

Rad sa decom na ovoj platformi, kako najavljuju, neće biti završen zaokruživanjem prošlosti, već je ideja da se i na sajtu škole nađe agent koji će roditeljima pružati potrebne informacije:

“Ovaj dan škole će zapravo biti početak jednog novog sajta naše škole. Napravićemo agenta za pristup informacijama koje su potrebne roditeljima. Tu mislim na cene, uplatnice, naručivanje potvrda i druge informacije iz škole. Dakle, da ono što bi zahtevalo telefonski poziv ili poruku učiteljici, roditelji mogu da reše na našem sajtu sa agentom”, objašnjava nastavnik Žigić.

Osnovnu školu “Vuk Karadžić” u Krivaji su 1965. godine sopstvenim sredstvima, ali i uz podršku tadašnjeg Poljoprivrednog dobra “Krivaja” izgradili stanovnici ovog naselja i radnici kako njihova deca ne bi putovala u druga mesta da se školuju.

Do 1967. godine ova škola je bila istureno odljenje škole “Stari Kovač Đula” iz Stare Moravice, a nakon toga radi samostalno. Zapisi govore da je iste godine škola dobila i svoju fiskulturnu salu koju je tada otvorio Branko Ćopić.

Odlukom Opštine Bačka Topola, desetak godina kasnije, u školi su formirana i odeljenja za decu sa smetnjama u razvoju od petog do osmog razreda, što se zadržalo do danas.