Maja Savić: Sedma sila

Što su oni više pričali o advokaturi, kancelariji i kako će tu “bog da me vidi”, to sam ja više istog tog boga molila da više prelomi hoće li Filozofski ili Pravni u Novom Sadu (pregovaralo se između ova dva na Novosadskom univerzitetu) više otvarati tu žurnalistiku. 

Mesecima gotovo da na dnevnom nivou dobijamo saopštenja strukovnih udruženja sa osudama napada na novinare i novinarke uz apel da “institucije moraju da počnu da rade svoj posao”. I ta rečenica nikad nije bila pohabanija, nego u poslednjih godinu dana.

Shvatam kako o novinarstu odavno nisam čula ništa lepo, ohrabrujuće, podsticajno. A opet, i dalje sam tu. Zašto?

Bliži se kraj godine, i sad je pitanje hoće li 2025. godine biti rekordna po broju prijavljeih napada na novinare? NUNS-ova baza se približava cifri od 2.000, javna tužilaštva su do oktobra izbrojala 98 slučajeva, ANEM beleži više od 20 napada policije na novinare. 

Srodno onoj najslikovitijoj i meni omiljenoj definiciji osnovnog novinarskog žanra, koju profesori novinarstva rado koriste, a koja glasi da “vest nije da je pas ujeo čoveka, već da je čovek ujeo psa”, ni napad na novinara, tako, više nije vest. Napadi su postali brojevi koji prosečnom recipijentu informacija na jedno uvo uđu, a na drugo izađu. 

U današnjici, vest postaje da je novinarima omogućeno da nesmetano i profesionalno obavljaju svoj posao.

Mi, koji izveštavamo sa severa naše zemlje (Vojvodine, Srbije), bili smo u prilici da imamo takvu lepu vest. Ne baš previše često, ali jesmo. Posebno ako izvagamo da je “drugima mnogo gore”. Ili nas je samo međusobna solidarnost sa ovima kojima je gore učinila tolerantnijima, podigla tu granicu izdržljivosti koju nosi ova profesija i spustila kriterijume prihvatljivosti i rizika.

Zamisli, na svom si poslu i dođe neki tip u cnom i otme ti telefon, polomi ti radni alat, gužva ti legitimaciju, gura te sa radnog mesta i preti ti, naziva te ustašom, provokatorom, stranim plaćenikom, izdajnikom, vođom nekakve obojene reolucije.

Na radno mesto ideš sa šlemom na glavi, a niti radiš u rudniku, niti na gradilištu, a nemaš ni beneficirani radni staž. Na šlemu ti piše “PRESS”. I, najednom, kao da su novinari po ulicama Srbije postali ratni izveštači.

Prošle, 2024. godine, Magločistač je bio deo jednog projekta o medijskoj pismenosti, za koji sam više puta istakla da je moj najdraži.

Radila sam fokus-grupu sa srednjoškolcima, maturantima. Iskoristila sam priliku da, pored onih planiranih u okvru projekta, a koji su se odnosili na načine informisanja, medijske navike i slično, provučem još poneko pitanje koje je mene lično interesovalo: kako osamnaestogodišnjaci vide novinarstvo? 

Moram da naglasim da se ispitivanje odvijalo pre početka studentskih/srednjoškolskih/građanskih protesta i verujem da bi nekoliko meseci kasnije i odgovori maturanata bili drugačiji.

Ili se samo tešim.

Mladi danas ne veruju novinarima, smatraju ih lažovima, dvorskim ludama, amoralnim osobama koje su spremne za određenu sumu novca da napišu šta god da treba, propagandnim alatkama vlasti i moćnika.

U njihovoj viziji, novinarstvo je jedan prljav i neozbiljan posao kojim se bave šarlatani. Čak ga ni ne vide kao profesiju. 

Razočaranje.

Kao novinarka, stojim pred njima sa takvim razmišljanjima. Oči u oči. Pokušavam da stanem u odbranu svoje profesije kroz konkretne primere.

Nastojeći da nikoga ne uvredim i ne imenujem, koristim termine poput ‘sedma sila’, ‘etički standardi’, ‘profesionalni mediji’, ‘medijska pismenost’, i sve ono što je ovim terminima kontradiktorno. 

Nekoliko sati kasnije, pod utiskom ovih razgovora – flash back: shvatam kako ovu profesiju umnogome prate negativni konteksti, a da se o važnosti i lepoti novinarstva govori malo i pretežno u krugovima struke.

Bila sam 5. razred kada sam bitno izjavila da želim da budem – novinarka. Ni ne znajući u tom momentu, naravno, šta to sve sa sobom nosi, niti da postoji više kategorija koje se ovim imenom nazivaju. Istina, sloboda i lepo oblikovana pisana misao  –  za mene je samo to bilo novinarstvo. Sklona sam da vidim lepo.

Moja draga razredna, Milica, nastavnica srpskog jezika i književnosti, koja je bila i prvi vetar u leđa mojoj ideji, na novinarskoj sekciji nam je govorila: ”Osim da bude stručna u svom poslu, za ženu je jako važno da voli ono što radi, ali i da u tome ima podršku svog partnera”.

Naravno da u to vreme nisam baš razumela te reči, ali, kako sam imala poverenja u nju, zvučale su mi kao nešto što ću ja sigurno moći da ostavrim.

S druge strane, od roditelja sam učena da šta god u životu radim, radim to pošteno i najbolje što umem, ali da bi ipak možda trebalo da odem na neko pravo ili ekonomiju i da se “k’o sav normalan svet bavim nekim normalnim poslom”.

Jer, neću se ja od novinarstva baš ‘leba najesti, nije to baš neki posao za žene, nemaš radno vreme, cimaju te u bilo koje doba dana i noći, a možda, nedajbože, postaneš i ratni izveštač. (Da živim u jednom Novom Sadu, sada bih to i bila.)

Kao i svakom tinejdžeru, od ovih su mi se saveta samo oči u glavi prevrtale tokom sve četiri gimnazijske godine.

Što su oni više pričali o advokaturi, kancelariji i kako će tu “bog da me vidi”, to sam ja više istog tog boga molila da više prelomi hoće li Filozofski ili Pravni u Novom Sadu (pregovaralo se između ova dva na Novosadskom univerzitetu) više otvarati tu žurnalistiku. 

I bi veliki Filozofski. I bi Maja u njemu. Što bi rekli – sreća, sreća, radost!

Kroz Pravni sam prolazila samo kad sam morala, a jedina veza sa Ekonomskim mi je bila jedna od prvih cimerki, koja ga je studirala.

E, a na Filozofskom pravi pravcijati novinari i dragi ljudi! Mita Boarov, Jan Briza, Dinko Gruhonjić, Dubravka Valić Nedeljković, pa divna Jelena Kleut, čijeg smo se imena poslednjih dana naslušali… Slušamo koliko je novinarstvo važan i odgovoran posao… jer smo mi kreatori javnog mnenja.

Prva smo generacija školovanih novinara i novinarki u Vojvodini i napravićemo konačno neki red u tim krugovima.

Ali, prvo da ispečemo zanat. Kažu nam da ćemo, kada steknemo diplome, postati sedma sila!

Kako je meni to tad bilo Wooow! Konačno o novinarstvu nešto lepo! Potvrda da sam napravila dobar izbor. Sila smo!

E, onda tako potkovani samopouzdanjem, znanjem i diplomama, kao prva generacija diplomiranih žurnalista u Vojvodini, vraćamo se u surovu realnost (doduše, niko nije ni obećao da će biti lako).

Prvo privatni sektor: honorarni rad, rad bez ikakog ugovora, porodiljsko odsustvo bez naknade, omalovažavajući pogledi na entuzijazam, znanje i radom stečenu diplomu državnog univerziteta, politički uticaji. 

Zatim javni sektor: ugovor na određeno godinama, cenzura, bolna autocenzura, pogledi preko nišana na potrebu za slobodom, diploma – nebitna, premda jedina u kolektivu u tom momentu, članska karta – bitna i presudna.

Odustajem.

Bilo šta, samo ne novinarstvo: koliko je samo snažna ta ljudska moć samoubeđenja da vam nešto baš i nije potrebno, i da vi zapravo možete srećno raditi bilo koji posao jer je to “samo posao koji vama i vašoj porodici obezbeđuje neku egzistenciju”, dok vam fakultetska diploma sakuplja prašinu u vitrini. 

Sad malo administrativni posao: san roditelja, odradiš svoj nevidljivi dnevni zadatak za finu platu, osam sati u toploj kancelariji i šta te briga, ubediš sebe da ti je dobro. To je ono iz kategorije “bog da te vidi”, “siguran posao” i sl.

Povratak, jer ipak jednom novinar — uvek novinar.

Civilni sektor: teško, ali lepo i uvek iznova izazovno.

Tu je novinarstvo ono što zaista treba da bude, kako to reče Džordž Orvel – “pisanje o onome što je zabranjeno, dok je sve ostalo PR”.

Tu je novinarstvo mnogo više od onog običnog posla za koji dobijamo platu (pod stalnim ugovorom): solidarnost; sluh; entuzijazam; borba za profesiju; sloboda: istina; moć.

I baš zato sam tu gde jesam.