Nela Tonković: Bezumlje sitnih interesa

Jedno od velikih pitanja na koje bi nam bilo dragoceno da danas odgovorimo je: koliko je uništavanje naše baštine sklada uticalo na gradnju društvenog nesklada kojim je sada obavijeno i zarobljeno naše društvo?

Prošlo je tačno 25 godina od jednog nadnaslova u „Subotičkim novinama“ – rečenice koju bismo danas mogli da parafraziramo i da kao odgovor dobijemo prilično poražavajuće podatke.

„Da li smo na putu da napravimo graditeljsku grešku koju niko neće moći da ispravi?“, baš to se zapitala novinarka Dragica Pavlović, autorka razgovora sa istoričarem umetnosti i našim znamenitim sugrađaninom, Belom Durancijem.

Razgovor je objavljen pod prilično odsečnim naslovom: „Bezumno je Rajhlu ukinuti sunce“.

O čemu se zapravo radilo?

U poplavi „originalnih“ urbanističko-arhitektonskih ideja gonjenih profitom, tada se pojavila jedna koja je pretila da poništi specifične vrednosti Palate Rajhl, spomenika kulture od velikog značaja i objekta neponovljive umetničke genijalnosti.

Neko je pomislio da bi bilo baš dobro da se u dvorištu te secesijske palate sagradi stambeno-poslovna zgrada, čiji bi ulaz bio u nekadašnjoj Engelsovoj ulici. Taman zgodno da se nikada više ne sagleda zapadna, ona mirnija, ali zalazećim suncem okupana fasada Palate Rajhl.

Kao profesionalac koji je čitav svoj život posvetio otkrivanju vojvođanske baštine i razumevanju njenih vrednosti, Duranci je u razgovoru nastupio skoro pedagoški. Pojasnio je da „umetnost prekretnice vekova, posebno arhitektura tog perioda možda po prvi put vodi računa o sazvučju prirode i čovekovih ostvarenja“, naglašavajući zbog čega je Palata Rajhl toliko jedinstvena i braneći njeno pravo da nastavi da traje neugrožena groznim greškama nekog novog vremena. Duranci je na kraju poentirao, rekavši: „Ako ukinemo kompleksnu vrednost nekog objekta zbog nekih sitnih dnevnih interesa, onda je to bezumlje!“.

Pre 25 godina, zahvaljujući i Durancijevom etičnom glasu, Subotičani nisu „napravili graditeljsku grešku koju niko neće moći da ispravi“. Zapravo, nisu napravili tu konkretnu grešku. Ali spisak onoga što „niko neće moći da ispravi“, nažalost, nije kratak. Svako od čitalaca ovog teksta sigurno može da se seti bar jedne stavke sa te liste.

Ovih dana spisak je produžen – i to baš na Paliću kojeg i Duranci pre četvrt veka navodi kao primer htenja „da se stvori sklad čoveka i njegovog okruženja“.

U Splitskoj aleji umesto jedne vile – kako smo saznali: zakonom nezaštićene jer nije dovoljno stara – nići će višepratan hotel sa 26 apartmana, u lošoj interperetaciji „palićkog stila“, zapravo imitaciji postmodernističke forme za početnike.

Dok se nosioci javnih ovlašćenja neukusno prepiru sa građanima putem neformalnih kanala komunikacije i zamorno ponavljaju da je sve, zaboga, u redu jer vila nije bila dovoljno stara ni stvarno „palićko-stilska“ da bi bila zakonom zaštićena, zaboravljaju da je tu vilu „štitila“ upravo njena čovekomernost. I da će upravo taj sloj njenog prisustva u jedinstvenom ansamblu građevina Splitske aleje toliko nedostajati građanima.

Poništavanjem čovekomernosti i narušavanjem „sklada čoveka i njegovog okruženja“ – da uprostim: gradnjom višespratnog, gabaritnog objekta koji će sve susedne učiniti patuljastim – nepovratno se uništava jedan važan sloj baštine Subotice i Palića: ambijent suživota čoveka i njegovog okruženja.

Palićka vila od koje više nema ni traga, u svesti građana bila je deo celine koju prepoznaju i vole. Kada je ta celina počela da se rasparčava, i građani su počeli da dele svoja sećanja, da javno iskazuju nezadovoljstvo, da se pitaju o drugim mogućnostima primerenijeg razvoja.

Upravo su građani podsetili javnost da određeni objekat ne mora nužno da bude pojedinačno zakonom zaštićen, već da može da se nalazi u celini koja jeste, i da se ta celina i njen sklad u svemu mora poštovati. Zakonom zaštićen ili ne, mir Splitske aleje i njena saživljenost sa okruženjem duboko je zaštićen u svesti i željama građana da tako ostane.

Međutim, u proteklih 25 godina ojačali su „sitni dnevni interesi“. Njihova moć da poraze opšte dobro i javni interes penje se do neslućenih visina. Žrtvovati u tom pohodu privatnog na javno jednu ulicu i njen mir možda se ne čini kao velika stvar. Ali neminovno, upravo to ponižavanje čovekomernosti u jednoj naoko neznatnoj stvari, vodi do tragičnih ishoda u svim drugim.

Jedno od velikih pitanja na koje bi nam bilo dragoceno da danas odgovorimo je: koliko je uništavanje naše baštine sklada uticalo na gradnju društvenog nesklada kojim je sada obavijeno i zarobljeno naše društvo?

Vraćam se na početak teksta.

Reč koja mi zadržava pažnju je „bezumlje“. Razmišljam o tome kako da ga izbegnemo. Opet se setim Durancija, njegove maksime – „svi smo samo prođoši“. To može da bude oplemenjujući princip: oni koji prolaze treba svoju ulicu, svoj grad, svoju zemlju da ostave boljom zbog svog delovanja, ne gorom.

Da ne ukidaju, već da nalaze puteve suncu.

Nela Tonković je istoričarka umetnosti i odbornica u Skupštini grada Subotice.