Vladimir Grbić, subotički glumac: Kažiprst je uvek uperen ka drugima, a retko ka nama samima

„Ćuti, ne govori nikom. Sramota je. Samo ćuti, molim te.“

Ovim rečima majka pokušava da uteši, zapravo ućutka svoju ćerku tinejdžerku koju je seksualno napastvovao očuh. Majka je često odsutna jer radi, pa devojka ostaje sama sa njim. U jednom trenutku, on je iskoristio situaciju i napao je protiv njene volje.

Predstava “Tišina”, jedna u nizu od ukupno tri monodrame inspirisane istinitim događajima, otvara pitanje: da li je ćutanje i teranje na ćutanje jednako samom činu – delu seksualnog zlostavljanja maloletnika? Drugim rečima, da li je u ovom konkretnom slučaju majka zapravo ravnopravni saučesnik svom partneru u vršenju ovog dela?

Druga priča, “Generacija aplikacija”, prikazuje grupu bezosećajnih tinejdžerki koje se utrkuju oko markirane obuće i odeće i statusa u društvu. Dolazi čak i do fizičkog sukoba koji je, naravno, zabeležen mobilnim telefonom da bi snimak završio na društvenim mrežama i u školskim grupama. Epilog je dramatičan: pretučena devojka se sveti kroz zloupotrebu aplikacije Undress, nakon čega njena, sada bivša drugarica – nestaje.

“Ne mogu da živim sam” prikazuje oca alkoholičara koji tuče ženu i dete. On se zaklinje da će se promeniti, ali umesto toga zauvek nestaje iz njihovog života. Predstava se bavi pitanjem: šta se dešava ako se na nasilje ne reaguje? Odgovor je jasan: nasilje rađa nasilje.

Sve tri monodrame, rađene u saradnji sa Centrom za nestalu i zlostavljanju decu, izvedene su u Narodnom pozorištu Subotica prošlog četvrtka, a potpisuje ih Vladimir Grbić, glumac koji se ovom prilikom našao u ulozi producenta i reditelja.

U njihovom fokusu su izazovi odrastanja, ali i roditeljstva u savremenom svetu, sumira Grbić u razgovoru za Magločistač:

„Deci i mladima pružaju jasne poruke o bezbednosti, važnosti poverenja u odrasle i hrabrosti da razgovaraju o svojim problemima. Nastavnicima i stručnim radnicima daju dragocen uvid u svet omladine, dok roditeljima pružaju inspiraciju da kroz umetnost pokrenu razgovore o temama koje su često prećutkivane, a presudne za zdravo odrastanje“.

U tom smislu, možda najreprezentativnija priča je „Tišina“ koja se tiče seksualnog zlostavljanja.

„Ako ne možemo da kažemo šta nas tišti, pogotovo kad je u pitanju seksualno zlostavljanje, to je gotovo jednako strašno. Imao sam problem kako da prikažem neke stvari a da ne budu vulgarne, i našao sam rešenje tako što publika zamišlja ono što se dešava iza zatvorenih vrata. U prvoj priči to je nasilje u porodici, u drugoj seksualno zlostavljanje, u trećoj tuča devojčica. Publika zapravo završava priču u svojoj glavi“, objašnjava Grbić.

Sve teme su teške i otvaraju brojna pitanja, među kojima i ono o odgovornosti.

A ljudi su, ističe Vladimir Grbić, skloni tome da kažu da je društvo krivo kao da oni sami nisu njegov deo, što je u stvari samo tek jedan sistem odbrane:  

“Mene nije zanimalo da pravim predstavu o tome kako se deca tuku, već o našoj odgovornosti. Kažiprst je uvek uperen ka drugima, a retko ka nama samima. Prvi korak jeste razumevanje, drugi – razgovor. Ne smemo odustajati od razgovora sa mladima, i svaki pokušaj je napredak“.

Dve od tri monodrame već su ranije bile izvedene u školama, pred roditeljima čije su reakcije bile snažne i pozitivne, što je, smatra reditelj, dokaz da su na pravom putu.

U budućem periodu, predstave “Ne mogu da živim sam”, “Tišina” i “Generacija aplikacija” biće izvođene i u drugim pozorištima, u osnovnim i srednjim školama, uz napomenu da su namenjene mladima od 14 pa naviše godina.

Uloge tumače: Marko Vujević, glumac Dečjeg pozorišta u Subotici, Ksenija Mitrović, glumica Pozorišta mladih u Novom Sadu, i Ana Rudakijević, glumica Narodnog pozorišta Sombor. U filmskim delovima predstave igraju: Sanja Moravčić, Ljubiša Ristović, Stefan Orovec, Ana Nikolić, Miloš Macura, Viktorija Palfi, Vesna Kljajić Ristović, Milan Vejnović, Uroš Mladenović i autor predstave, Vladimir Grbić.