Mirana Dmitrović: Oči

Ne objavljujem, ali ni ne brišem, a opet – ne mogu da nastavim dalje. Sa onim izveštajem. Imam potrebu da pišem, da zabeležim, da ne zaboravim.

Danas je 15. avgust, 2025. godina. Ustala sam nešto ranije jer znam da me čeka puno posla. Onog koji se ne vidi. Pišem izveštaj za realizaciju jednog projekta – i narativni, i finansijski, i uvek mi fali taj jedan dan da ga kao čovek završim. Ne znam, verovatno je do mene: oduvek sam bila kampanjac.

Sezona je godišnjih odmora. Natalija se vraća, Maja odlazi, ja pokrivam šta stignem. A to znači: gledaj vesti, prati najave, odluči šta je bitno, piši. Hoće li biti protesta u Subotici?

Tri noći za redom ne spavam kako treba. Na društvenim mrežama, na TV-u, na portalima pratim eskalaciju sukoba širom Srbije. Muka mi je od svega jer ne znam i apsolutno ne mogu da predvidim kuda sve ovo vodi.

Dve reči mi se mantaju po glavi, jedan pridev i jedna imenica: građanski rat. Jer, kako drugačije da opišem ono što vidim? Sluđena sam.

Prekidam pisanje izveštaja, vraćam se na rutinu: vesti, moderacija komentara. Jedan brišem, drugi odobravam, treći…

„Decu ti jebem zaklanu i iskopanih očiju, tebi i magločistaču.“

Ne objavljujem, ali ni ne brišem, a opet – ne mogu da nastavim dalje. Sa onim izveštajem. Imam potrebu da pišem, da zabeležim, da ne zaboravim.

I onda se setim i zašto.

„Danas je 20. novembar, 1991. godina. Za domaći iz domaćinstva imala sam napraviti stoljnjak od platna. Dosta sam se namučila. Sutra idem u školu na 8h i 15min. Inače, danas nam je nastavnica čitala obaveštenje o dobrotvornoj akciji. Treba za petak da pripremimo hranu za izbeglice. Danas je za vreme dnevnika na TV-u prikazan stravičan prizor pokolja. Svi govore da Hrvati kolju Srbe i obrnuto, a ni ne znaju pravu istinu. Na ratištu preko zvučnika puštaju nezvaničnu himnu Srbije, a ja bih tako volela da čujem našu himnu ‘Hej, Sloveni’. Svi oni izigravaju nekoga i nešto, a u stvari su niko i ništa. Tako se bojim da sve to stigne ovde. Ja ne znam šta bih uradila da vidim kako mi ubijaju na najgori mogući način nekog svog. Verovatno bih bila u ludnici. Preko TV-a najčešće prikazuju ljude bez očiju, mozga, ljude kojima su stavljali eksere u razne delove tela (nozdrve, oči, uši). Nekim ljudima su odsekli glave i stavljali u tanjire, pa ih pekli u oči. Bojim se.“

Imala sam 12 godina kada sam napisala ovo u svoj dnevnik. Hej, 12!

Danas imam 46, i jedne druge oči, koje su mi sve na svetu i koje tek upoznaju ovaj svet.

Šta te okice vide?

I posle 34 godine od tog 20. novembra 1991, ponovo se – bojim.