Omladinske razmena EDIT centra u Subotici: Ljudi se boje jedni drugih jer se ne poznaju

“Moja baka je iz Sirije, a deka iz Turske. Kuća moje porodice je uz granicu, to vam je kao Subotica i Mađarska. Meni je sve jasno, ja sam rastao sa migrantskom pričom. Zbog toga sam ovde – da govorim o stvarnom životu, o ljudima, ne o brojkama. U momentu kada je počeo rat 40 ljudi iz Sirije i Turske živelo je kod nas u četiri sobe. Neki rođaci koje do tada nisam nikada upoznao živeli su i umrli za vreme rata, tek sam tada čuo za njihove sudbine…”, ovako svoju priču započinje Azad Turan, student treće godine engleskog jezika iz Turske.

Azad, čije ime na farsi jeziku znači ‘sloboda’, jedan je od 40 mladih ljudi iz osam zemalja regiona i Evropske unije, učesnika omladinske razmene u organizaciji EDIT centra iz Novog Sada, koja je od 28. aprila do 7. maja održana u Subotici.

Susret je upriličen s temom i pod motom „Menjanje javnih narativa o ljudima u pokretu“, s namerom da pokrene diskusiju o migracijama i javnim narativima o migracijama i ljudima u pokretu.

“Želeo sam da nešto učinim za moje rođake sa obe strane granice u Turskoj i Siriji, i za sve ljude koje je zadesila slična sudbina, na putu i u izbegličkim kampovima, iskreno saosećam sa njima… Kad sam se priključio ovom projektu, odlučio sam da u Suboticu vršnjacima donesem dve priče iz mog okruženja. Posetio sam dve porodice u Dijabakiru (kurdska regija), bio sam u šoku, teško mi je bilo da gledam tu nesreću, taj miris siromaštva u tim napuštenim kućama u svojevrsnom getu gde žive mnoge izbeglice iz Sirije, neću nikada zaboraviti, nije se moglo disati. Odneo sam im hranu i igračke za decu. Ti ljudi su bili srećni što su izbegli rat i nekako uspeli da stignu u Tursku. Ali, tek po dolasku uvideli su da odatle ne mogu da se mrdnu – nemaju ni novac, ni papire potrebne da se dovuku do Evrope. Mislili su da će se kada pređu u Tursku lako dočepati Evrope, ne znajući da je iz Turske potrebna viza. Niko im to nije rekao. Tu se, zbog neznanja i neinformisanosti, zaglave i tu ostanu u šoku, neverici i beznađu. Ne znaju kuda i kako dalje”, priča Azad.

U Subotici je Azad na radionicama svojim vršnjacima preneo i informaciju koju gotovo niko do tada nije čuo. Naime, u Turskoj, po njegovim rečima, zvaničnici su skloni da izbeglice iz Ukrajine ne zovu migrantima, već ih predstavljaju kao turiste. To kod nekih građana “prolazi”, jer su vidno drugačiji od sirijskih nevoljnika (preko 4 miliona Sirijaca živi u Turskoj), bele su puti i bogatiji su.

U Turskoj se 14. maja održavaju izbori, Azad Turan svedoči da neke političke partije “grade” svoju kampanju na antimigrantskoj politici, te uveravaju građane da su za tešku ekonomsku situaciju u zemlji, kao i nezaposlenost krive sirijske izbeglice. Slično, kaže on, kao u Mađarskoj.

Ovaj internacionalni projekat, koji finansira Evropska komisija kroz program Erasmus plus i Fondacija Tempus, okupio je predstavnike zemalja na svetskim migrantskim rutama i omogućio nekonvencijalan, iskren i blizak susret i razgovor dokumentovan svakodnevnim lično preživljenim i doživljenim situacijama s kojima se devojke i mladići susreću u državama iz kojih dolaze.

Razmena autentičnih informacija iz neposrednog života učinile su subotički kamp bogatim i izuzetno značajnim za menjanje narativa, iskrivljene, neretko zoupotrebljene slike o istorijskom, svetskom kretanju više od 127 miliona ljudi, koliko ih je u pokretu na prelomu dva veka.

A, o situaciji i Mađarskoj, svoja iskustva prenosi gimnazijalka Veronika Léna Bencsik:

“Donosim priče iz Budimpešte o pogubnoj Orbanovoj težnji da migrante optuži i na njih svali sve što u zemlji ne funkcioniše dobro, upravo zahvaljujući politici sadašnje vlasti. Otvoreno se širi mržnja prema tim ljudima, govori se da su kriminalci, teroristi, građani Mađarske su okruženi stalnom negativnom propagandom, vladaju diskriminacija i rasizam, sprovodi se teror prema pridošlima… U društvo se unosi nemir i strah, vlast se namerno i smišljeno tako ponaša, stvara i podstiče fobiju od migranata, zato jer je uplašene ljude lakše držati u šaci: Migranti nam oduzimaju radna mesta, zemlju i vazduh…Migranti napadaju našu decu, Migranti su krivi za… To, razume se, nije istina. Ja sam u kontaktu sa tim ljudima i razgovaram sa nekima od njih. Ne mislim da su opasnost za domicilno stanovništvo, baš suprotno, oni mogu u mnogo čemu da pomognu Mađarskoj. Ljudi koji su došli imaju decu, a u Mađarskoj je negativan prirodni priraštaj, neki su visoko obrazovani, mogli bi da rade kod nas, znaju jezike, mogu da nas uče, mi imamo nedostatak nastavnog kadra…”

“Mnoge nevolje dolaze iz neznanja i straha. Ljudi se boje jedni drugih jer se ne poznaju! Kad malo razmisliš, nešto pročitaš, naučiš, razgovaraš s čovekom, lično upoznaš nekog, drugačije misliš i o zemlji iz koje dolazi. S migrantima i izbeglicama ti je slično kao kod nas sa Romima i Albancima, kad upoznaš jednog dobrog, nisu ti više svi loši”, uveren je Željko Dikić iz Beograda.

“Migracije su vođenje brojnim faktorima ‘guranja” i privlačenja’, a javni narativi igraju važnu ulogu u oblikovanju ovih faktora i o uticaju na odluke o destinacijama, rutama i očekivanjima migranata i izbeglica kada stignu u neku zemlju. Kao i u mnogim evropskim zemljama, diljem sveta diskurs vođen strahom o migracijama postaje sve veći. Kako doživljavamo pojavu migracija i kako govorimo o migrantima, koji narativ koristimo igra jednu od najvažnijih uloga u ostvarivanju jednakosti i poštovanju ljudskih prava svih ljudi u pokretu“, smatra Lea Ćatić, koordinatorka projekta i program koordinatora EDIT centra.

Istražujući zajednice iz kojih dolaze, učesnici projekta su ponudili priče i slike koje su međusobno razmenili, a koje će im pomoći da zajedno osmisle konkretne akcije, razviju, te u zemljama iz kojih dolaze, vode kampanje čiji je cilj suprotstavljanje narativima protiv migracija, te, u isto vreme, pomognu da se različitosti i inkluzija društveno vrednuju na način primeren ljudskom rodu.

Da su ova i ovakva borba i odlučnije, drugačije i masovnije delanje nužni i moraju biti vidljiviji, upravo su potvrdile tragične situacije u danima za vreme kojih se održavala razmena u Subotici.

Svetski mediji su krajem aprila preneli stravične vesti: obalska straža Tunisa je za 10 dana iz mora izvukla tela 210 migranata; iz Tunisa kreće svi više brodova prema Italiji, delimično zbog toga što vlasti susedne Libije sprečavaju polaske sa svoje obale. Migranti većinom dolaze iz podsaharske Afrike, Sirije i Sudana. U Srbiji je, pak, kancelarija Zašititnika građana pokrenula istragu zbog policijskog nasilja nad migrantima u Somboru i u Malom Zvorniku.

Ceo tekst Branislave Opranović (Autonomija) možete pročitati OVDE.