Nela Tonković: Kako jedan grad hoda unatraške

Dok čitate ovaj tekst, u blokovima 7 i 8 na Prozivci dešava se živa „graditeljska“ aktivnost.

Sve je počelo pre nekoliko dana uklanjanjem sprava sa dečijeg igrališta, nastavilo se sečom zdravih stabala, napredovalo trasiranjem nove saobraćajnice koja treba da poveže ulice Matije Gupca i Lovre Bračuljevića tako što će potpuno prekinuti pojas blokovskog zelenila.

Stanari, čija deca koriste igralište, alarmirali su javnost i organizovali potpisivanje peticije protiv ovih drastičnih izmena prostora.

Ipak, radovi su se nastavili i za vikend, tempom koji je neuobičajeno brz.

Međutim, nije sve počelo pre nekoliko dana, već znatno ranije.

Planom detaljne regulacije za deo prostora MZ „Prozivka“, koji je usvojen još 2010. godine, predviđena je ova velika izmena: prodor ulice Matije Gupca kroz blok 8. To je ono što gledamo ovih dana.

No, jednako velika izmena je i formiranje podbloka 8a i njegovo namenjivanje komercijalno-poslovnim funkcijama. To je ono što ćemo, verujem, videti u narednom periodu, jednom kada se završi izgradnja nove saobraćajnice.

Urbanistima je bilo prilično lako da odluče da blok 8 treba da dobije i svoju „mikro-celinu“ u vidu podbloka 8a – na tom prostoru već postoje dva objekta samousluge, zelena pijaca i nekadašnji tržni centar. Ostatak prostora bloka zauzimaju tri stambene zgrade.

Ali u ovakvoj postavci, urbanistima je bilo neobično lako da zanemare činjenicu da blokovi 7 i 8 čine jedinstvenu celinu, unutar koje je daleko više stambenih zgrada, nekoliko prostora za parking, naravno i nekoliko objekata komercijalno-poslovne namene, ali i prostor blokovskog zelenila sa igralištem.

Taj prostor koristili su stanovnici svih 11 stambenih zgrada koliko ova dva bloka obuhvataju, na tom prostoru igrala su se sva deca iz komšiluka.

Taj prostor sada treba da bude prekinut saobraćajnicom i „obogaćen“ jednim novim objektom komercijalno-poslovne namene.

Ali ovo nisu nikakvi vanredni događaji, nije u pitanju ničija samovolja.

Sve što gledamo ovih dana, naime, dešava se po planu. Dovoljno je da konsultujemo Generalni urbanistički plan Subotica-Palić do 2030. godine, koji je Skupština grada Subotice usvojila pre pet godina.

Iako se u tom planu konstatuje da „gledano u celini, zelene površine zauzimaju mali procenat u odnosu na površinu naselja“ i potcrtava se značaj zelenila, uz tvrdnju da „zelenilo ima glavnu ulogu u smanjivanju i ublažavanju negativnih uticaja na životnu sredinu i stvaranju humanijih uslova življenja“, ipak se baš u tom planu blokovska zelena površina na Prozivci rastavlja kolovozom i prekriva novim objektom – koji je u GUP-u čak i ucrtan!

Ovako grubo, svesno zanemarivanje postojećeg stanja prostora nije karakteristično samo za Prozivku, niti samo za Suboticu.

Ono je odlika javnih politika koje su, svojim temeljno pogrešnim činjenjem, stvorile ono što danas prepoznajemo kao „investitorski urbanizam“. Kada urbanisti svojim rešenjima zanemaruju javni interes, interes građana, a kao vrhunsku vrednost prihvataju interese investitora – to je investitorski urbanizam. Ovaj „urbanizam“ najčešće kao svoj cilj ima ekonomsku dobit male grupe ljudi, po pravilu nauštrb zajedničke koristi za većinu građana.

Kada se zelena površina, pažljivo planirana pri izgradnji naselja kako bi njegovi stanovnici živeli u okruženju koje im nudi i prostor za odmor, pretvori u saobraćajnicu i objekat komercijalno-poslovne namene – to je investitorski urbanizam.

Kada se ista ta zelena površina tretira kao slobodna površina na kojoj je dopuštena gradnja – i to je investitorski urbanizam. Drugim rečima: to nije planiranje grada za sve njegove građane, već postepeno urušavanje gradske zajednice kojoj se oduzima prostor na kojem je mogla da se razvija.

Nekada su postojale znatno drugačije prakse.

Početkom 70-tih godina, za područje grada Beograda donet je „zlatni GUP“, kako se taj planski dokument danas naziva. Njegova izrada trajala je skoro šest godina, urbanisti su odlazili u svaku mesnu zajednicu, o planu se najšire diskutovalo sa stručnjacima i građanima, predstavljan je u međunarodnim urbanističkim forumima i zbog toga je, kada je prezentovan javnosti, mogao da bude imenovan „društvenim dogovorom o budućem razvoju“ glavnog grada.

Potreba za učešćem građana u pružanju informacija o svom iskustvu življenja u gradu i (ne)zadovoljenim potrebama bila je dramatično viša pre 50 godina, nego što je to danas. To nije krivica građana, već javnih politika koje su planove smestile u poslednje online fioke, strateških politika koje u postupcima javnih uvida u planove primedbe građana odbacuju koristeći istu logiku kojom i planiraju.

Zbog toga nije važno da li je te 2010. ili ranije bilo konkretne primedbe građana na ono što se danas dešava na Prozivci – ona bi svejedno bila osiono odbačena.

Danas građanima Prozivke postaje jasno da izmeštanjem igrališta i ukidanjem jedinstvene zelene površine gube svoj prostor – prostor zajedništva i bezbrižne igre svoje dece. Jedino što ne razumeju je, možda, zbog čega to mora tako da bude.

Njihov odgovor na situaciju u koju ih je dovelo nesavesno planiranje je jedini moguć: ne želimo da sve bude u betonu.

Ukoliko ih neko bude čuo, možda će se izbeći jedna u nizu nepovratnih grešaka kojima je naš grad besomučno izložen. U društvenom poretku koji je stvoren kako bismo u njemu bili statisti, međutim, šansa da će ih neko čuti svedena je na najmanju.