STEVAN SANTO: KAKO JE PROPALA SUBOTIČKA PRIVREDA – OSTALA INDUSTRIJA

Pokušali smo bez pretenzija na sveobuhvatnost analizirati razloge koji su doveli do kolapsa subotičke privrede, ali nismo mogli utvrditi toliko omiljenu tezu o zaveri, odnosno o namernom uništavanju

 
U prvom delu priče o propasti subotičke privrede sagledali smo istorijske uzroke kolapsa privrede, ne samo subotičke nego u čitavoj zemlji. U drugom delu pokušali smo odgovoriti zašto je upravo prehrambena industrija u velikoj meri uspela opstati i transformisana nastaviti proizvodnju. U ovom trećem delu pokušaćemo sagledati šta se događalo u ostalim granama privrede u Subotici.

Tekstilna kiselina

Hemijska industrija je već u osamdesetim godinama prošlog veka bila potpuno ruinirana. To je i tada bilo potpuno jasno. Kao odgovor na tu situaciju pristupilo se projektovanju i izgradnji novog pogona za proizvodnju azotnog đubriva, izgradnji famozne „Azotare“. Izgradnji se prisupilo bez valjanog investicionog programa i što je još gore bez obezbeđenih investicionih sredstava. Rezultat toga je bilo beskonačno produženje rokova izgradnje, što zbog manjkavosti investiciono-tehničke dokumentacije a još više zbog nedostatka sredstava. Izvođači su obustavljali radove, jer im situacuje nisu uredno isplaćivane. Dodatna sredstva su najčešće obezbeđivana iz kratkoročnih izvora. Pored produžetka rokova, i cena izgradnje je vrtoglavo rasla što zbog primene klizne skale, što zbog visokih kamata na kratkoročne izvore. Kada je objekat kako-tako završen posle višestruko prekoračenih rokova, to je bilo mrtvorođenče sa ogromnim dugovima i bez ikakve šanse za normalnu poslovnu aktivnost, a kamoli za rentabilno poslovanje.

Tekstilna industrija i industrija kože i obuće je, izuzev proizvodnje čarapa, takođe nestala. U ovoj grani industrije u oblasti proizvodnje je, pored vrlo niske cene rada i visoke produktivnosti na Istoku, praktično nemoguće opstati. Opstati su mogle firme koje su angažovanjem visokostručne radne snage uspele izgraditi ime na tržištu (brend) i to na svetskom tržištu. One su onda mogle seliti proizvodnju u zemlje sa niskom cenom rada a u centrali zadržati razvoj, marketing, finansije, komercijalu. Na žalost, takvih firmi u Subotici nije bilo.

Zajedno bez vizije

Neka bude rodno, slika: Augustin Juriga

Ostaje da se razmotri sudbina preduzeća u oblasti takozvanog elektrometalnog kompleksa. Na primeru ovih preduzeća se jasno vidi da su se već krajem sedamdesetih godina prošlog veka uočavali ozbiljni problemi u razvoju i zaostajanje za svetskim trendovima. Međutim, u ponuđenim rešenjima se vidi potpuno nerazumevanje problematike. Za preduzeća u ovoj oblasti spas je trebalo da pruži objedinjavanje u tzv. EMIS (elektro-metalna industrija Subotice). Napravljen je mehanički zbir proizvođača vagona, elektromotora, bicikla, alarmnih uređaja, zalivnih sistema i ko zna čega sve još. Ta preduzeća nisu imala nikave zajedničke razvojne programe, nikakve zajedničke vizije budućnosti. Jedno sagledavanje iz tog perioda pokazuje da ni prednost zajedničke nabavke ne bi mogla koristiti, jer zajedničke sirovine i repromaterijali nisu činili ni 12% od ukupnih nabavki. Neka slična ideja je postojala i u oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije („Agros“). Tu, koreknosti radi, treba reći da to nisu bile ideje rukovodioca tih firmi nego rezultat političkog pritiska. I dok se u svetu odvijao najspektakularniji privredni razvoj, ovde su se rukovodstva i stručni kadrovi bavili nebulozama koje su samo pogoršavale i onako lošu situaciju. I ubrzo se morala platiti cena. „Partizan“ i „Sigma“ su u izmenjenim okolnostima morali nestati. „Partizan“ iz sličnih razloga kao tekstilna industrija, a „Sigma“ zbog dramatičnog zaostajanja u razvoju.

„Sever“ deo nije hteo

Radilo se muški, slika: Augustin Juriga

I ovde, kao i u prehrambenoj industriji, postavlja se pitanje šta je sa najznačajnijim preduzećem iz ove oblasti sa „Severom“? I u ovom slučaju, kao i kod „29. novembra“, veliki deo odgovora je u subjektivnoj sferi. Samo u slučaju „Severa“ odgovornost nije na rukovodstvu opštine, nego na rukovodstvu preduzeća i Agencije za privatizaciju. Osnovna greška je bila u ideji da se „Sever“ proda kao celina. Nije bilo realno očekivati da će se naći ozbiljan kupac da kupi jedan takav konglomerat. Nije preterano reći da se sa kupcem koji želi kupiti „Sever“ kao celinu nije trebalo razgovarati, jer je neozbiljan. Nesreća je u tome što je na svim zvaničnim organima „Severa“ doneta odluka da se preduzeće podeli u pet firmi. Formalno je to i sprovedeno. Naravno, suštinski se ništa nije promenilo: i dalje se insitiralo na prodaji celine firme. Nekoliko činjenica ukazuje na pogrešnost i potpunu neposlovnost te ideje. U Srbiji je postojao nemali broj preduzeća –konglomerata kao što je bio „Sever“. Da nabrojimo samo nekolicinu „MIN“ (Niš), „Pobeda“ (Novi Sad), „Prva petoletka“ (Trstenik), „Minel“… i da ne nabrajamo dalje. Većina tih preduzeća ne postoji više. Neka dvadeset godina ne rade ništa, tavore i troše državne pare. Ali, nema ni jedan primer uspešne privatizacije tih preduzeća.

Sva su ona kretala sa idejom da se prodaju kao celina. Dvadeset godina je valjda dovoljan period da se shvati nerazumnost te ideje. „Sever“ sigurno ni u jednoj varijanti nije mogao ostati takav kakav je bio. Ali se zato moglo, osmišljenim grupisanjem pojedinih programa i nezavisnom prodajom tih celina, postići da i danas u Subotici postoji proizvodnja određenih grupa proizvoda iz „Severovog“ programa i zapošljava značajan broj radnika. Najbolji dokaz za to je „Simensova“ proizvodnja vetrogeneratora u Subotici. To je proizvodnja iz „Severovog“ programa. Nažalost, to nije prodato stranom kupcu, jer, Bože, nije hteo da kupi ceo „Sever“. Strani kupac je video da je to dobar program; da ga u „Severu“ više ne proizvode, da ima inženjera i radnika koji znaju proizvoditi vetrogeneratore, pa je sam organizovao proizvodnju koja danas zapošljava više stotina radnika.

Pokušali smo bez pretenzija na sveobuhvatnost analizirati razloge koji su doveli do kolapsa subotičke privrede. Utvrdili smo da razloga ima više od onih koji su rezultat političkog sistema, zatvorenosti domaćeg tržišta, zaostajanja u razvoju, nekompetentnosti političkog rukovodstva na nivou lokalne samouprave, nekompetentnosti rukovodstava na nivou radnih organizacija, ukupnog modela tranzicije u zemlji. Nismo mogli utvrditi toliko omiljenu tezu o zaveri, o namernom uništavanju Subotice.

Mislimo da je zbog budućnosti važno da se pokušaju sagledati stvarni razlozi koji su nas doveli u ovako tešku situaciju. Da se uvidi da svakodnevne odluke u privrednom životu dugoročno imaju svoju cenu. Poslednjih godina strani investitori otvaraju svoje pogone u Subotici. Šta se od tih investicija može očekivati? Koliko trajno oni rešavaju problem nezaposlenosti. Već sada treba pratiti i analizirati te aktivnosti da kroz neko vrema ne budemo opet iznenađeni. Razloga za zabrinutost ima.

(kraj)

[clear]