Marina Marković, vizuelna umetnica: Štiklice, loknice, roze boja su samo podražavanje kalupu

“Prepoznata kao umetnica koja u svoje radove ulaže sopstveno iskustvo, ali koristi i svoje telo kao medij pamćenja tog iskustva, Marina Marković je jedan od najistaknutijih glasova na regionalnoj umetničkoj sceni”, bilo je navedeno u pozivu na otvaranje izložbe The Arrangement, koja u Savremenoj galeriji Subotica može da se pogleda do 18. aprila.

I to je već bilo dovoljno da zagolica pažnju subotičke publike, a najava performansa u vidu tetoviranja vizuelnog znaka ove ustanove na koži umetnice dodatno je pobudila interesovanje.

U njenoj zvaničnoj biografiji stoji:

“Marina Marković je rođena 1983. godine u Beogradu, gde je i diplomirala slikarstvo 2008. na Fakultetu likovnih umetnosti, na kom trenutno pohađa doktorske studije na katedri za Nove medije. Od 2006. redovno izlaže na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Boravila je na brojnim artist-in-residence programima, među kojima su ISCP (The International Studio & Curatorial Program) u Njujorku i Q21 – MuseumsQuartier u Beču. Dobitnica je više značajnih nagrada poput Young Visual Artist Award, odnosno Nagrade „Dimitrije Bašićević Mangelos“ za 2011. godinu i Nagrade za crtež koju dodeljuje Fondacija “Vladimir Veličković” za 2021. godinu. Od 2018. godine kustosira umetnički program prostora DIM hub u Beogradu. Dela joj se nalaze u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.”

Ono što, međutim, ne može da se iščita iz ovih par redaka, niti da se vidi, ali i te kako može da se oseti u prisustvu Marine Marković jeste ogromna energija koja pleni.

Jedna od tetovaža na tvom telu je „Žena, Kurva, Majka“. Koja od tih etiketa je Marina Marković?

Apsolutno sve i ništa! Što se tiče tog specifičnog rada, koji sam inače radila za Queer salon, htela sam da prikažem kako sam to ja podvedena u društvu. Sve je jedno preko drugog pisano tako da je napravljena zapravo modrica, beleg koji nije čitljiv.

Koža je za mene jedno polje pregovora: društvo spolja – ja iznutra, i sad se ja tu igram sa tom polupropusnom granicom, pri čemu je sve pomalo ambivalentno, jer sama kod sebe često ne mogu da razlučim šta je moj lični izbor, a šta podređivanje društvenom protokolu, ili čak bunt.

Kod nas apsolutno postoji jedan heteropatrijarhalni model posmatranja žene koja konstantno ima neku etiketu, i uz to je veoma izražena dualnost tipa – od trenutka kada postaneš majka, više nisi kurva. Granica je jako tanka, suptilna, nije mi jasna. I ta ambivalentnost  je specifična za sve moje radove.

Kao i angažovanost.

Prezirem da uopšte radim na nekoj temi gde sam sama sebi jasna. Meni je upravo ta tenzičnost pokretačka energija za promišljanje, jer kod stvari koje su mi jasne nemam potrebu da diskutujem, debatujem. Nikada nisam radila neke angažovane radove na temu koja me baš ne gađa, i zato su gotovo svi moji radovi angažovani.

The Voide je isto to. Šest meseci, kad god bih ušla u kuću, snimala bih žene iz moje porodice, bake, tetke… (Ja sam sa sela, iz Srema.) Nije da su one sele sa mnom, pa divanile, nego čim uđem u kuću, moja materica postaje glavni issue. Bilo je jako zanimljivo slušati ih jer su etikete o kojima govorimo u tom slučaju reprodukovane od strane žena. Ali, to nije njihovo mišljenje, to nije njihov glas, to je reprodukovanje nečega što su one naučile.

Iz „Voida“ je izveden rad „Nije tvoje da biraš“, koji se tiče majčinstva kao najveće svete dužnosti žene. Ne postoji i dalje u 21. veku veći legitimitet koji dobiješ nego kad postaneš majka – onda ti je sve oprošteno, onda si svetica. Meni je fascinantno da su to žene koje su gajene u četiri različita doba patrijarhata, ali rečenica koja se ponavlja više od 50 puta u tom materijalu je „Nije tvoje da biraš“. Ja njih pitam „Kako si ti bila spremna da budeš majka sa 16 godina’“, a one su u fazonu – to nije izbor. U mojoj porodici se nijedna žena nije reprodukovala svojim izborom, nego jer to tako treba, mora… Ja sam prva, pa me onda kore, pridikuju iako me vole najviše na svetu.

Feminizam i ono za šta se ja sve zalažem jeste u stvari mogućnost izbora. Možeš da budeš šta hoćeš. A onda: šta mi sa izborom? Tu tek dolazi ludilo jer toliko promišljam da mi više nije dobro. (Smeh.)

Da li su nam izbori zapravo novi okovi? Da li je bilo lakše živeti onda kada smo znali, od momenta rođenja, šta nam je činiti, ili danas kada imamo preterano izbora, pa treba sami sebe da definišemo?

Mislim da je tada bilo daleko lakše, ali sad je autonomnije. Jeste teže, vrtimo se u krug, ti u stvari kroz ono što nećeš kapiraš šta je tvoj izbor, a ne kroz ono što hoćeš. Spektar izbora je frustrirajući jer ti je dato obilje identiteta, a ne možeš da budeš sve što želiš, jedno telo i jedan život ne može sve da podnese. Žene iz moje familije možda jesu imale ispunjen život, ali ja stvarno mislim da je autonomija najbitnija.

Šta prepoznaješ kod sebe kao ono što odstupa od stereotipa? Šta preostane kad se sve te nametnute rodne maske skinu?

Ja se često igram, uzimam stvari koje su ti nametnute i pervertiram ih, dovodim do ekstrema, apsurda, da se one poništavaju. Rodnost jeste performativna. Kao neko ko je imao probleme sa svojim telem i dismorfiju veći deo života, znači, osećanje da nisam u svom telu, žensko telo posmatram kao zadato, nešto što nije moje, kao oruđe. Igram se sa tim na potpuno sulud način.

Kada se tako bavim anoreksičnim telom, ja ne kažem šta je before a šta after, da li je izlečeno ili bolesno telo pozitivno. Pa, ja sam sebi u trenutku kada sam imala 28 kila bila najlepša na svetu! Ima još par umetnica koje su obrađivale temu anoreksije iz ugla žrtve, barbi estetike. Kod mene, to je više promišljanje zašto ja želim taj ideal. Anoreksija je takođe dualne prirode, i svojevrsni bunt jer, na primer, u 11. veku svetice navodno gladuju za Hrista, a u stvari na taj način izražavaju bunt protiv patrijarhata, gde ti je život predodređen, pa odeš.

Slatko mi je kada na studijama raspravljaju da li je moj rad feministički ili šovinistički. Kao, tu su štiklice, loknice, roze boja, ali to je samo podražavanje kalupu. Meni je roze najsubverzivnija, to je boja koja ima najviše učitanih značenja u sebe, ne postoji druga koja po difoltu nosi toliko kategorizacija, zato je najpogodnija da se igram sa njom, i zato je i moj svojevrsni pečat.

Consumer Whore, video-rad iz 2009, tematizuje (zlo)upotrebu žene i ženskog tela u reklamama u kontekstu potrošačkog društva.

Šest meseci sam provela na RTS-u, pregledala materijale, tragajući za orgazmičnim AH, UH koje je nekad bilo banalno, ali u nekim slučajevima i ne baš, pa se i meni, koja to prepoznajem, dešavalo da se potkrade. Tako je nastao kolaž od sekvenci TV reklama koje pokazuju žene u ekstazi, ushićene zbog proizvoda kao što su deterdžent za veš, šampon, ulošci…

Žena je uvek objektivizovana, gola žena prodaje sve – uvek bilo i biće. Sviđa mi se što poslednjih desetak godina ipak postoji neka osvešćenost, pa se ne ide toliko u šovinizam. Sećam se opasno ludih ikonografskih rešenja iz 90-tih, ali nove generacije su drugačije i jedva čekam da stasaju.

Te nove generacije su na društvenim mrežama koje, sa druge strane, nameću određene ideale lepote. Kakvi su to ideali?

Ideali lepote su kroz vekove uvek bili morbidna stvar. Oni predstavljaju suptilne mehanizme zarobljavanja žene, a najgori trenutak je nivo na kom ih usvajaš kao svoje mišljenje i viđenje same sebe, pa onda imamo ono „Uh, što sam debela“.

Za rad Pressure me rad sam anketirala žene na Fejsbuku da mi navedu autoradnje koje rade same sebi zarad lepote tj. nagrade spolja, a koje su bolne ili frustrirajuće.  Odgovori su se množili, a na pola stvari se toliko oguglalo, jer ih radiš kao rutinu, da je prag tolerancije bola nestao.

I ti tu igraš podjednako kariku u sistemu jer bukvalno uzimaš to što ti je nametnutno i dalje emituješ. Više ti ne treba bilbord, reklama, jer ti sam prodaješ šta god – kačiš na društvene mreže gde si, šta si, šta radiš, šta konzumiraš, modifikuješ i dalje širiš. Meni je zanimljivo to preuzimanje, prisvajanje da se radi o nečemu tvom.

Gde vidiš ženu za 50 godina?

Mislim da je moja generacija, eventualno sledeća, poslednja koja se razračunava sa rodnim pitanjima, kod koje postoji bunt. Ja već vidim za svog života koliko su se stvari promenile. Dešava se pomak, naravno, u našem društvu je sve uvek sporije i stiže 30 godina kasnije, ali stiže. Generacije koje dolaze već sad nemaju taj binarni kod ON-ONA, one su gender-fluid u sedmom razredu osnovne.

Da nije gender-fluid isto tek jedan trend?

Sigurno je trend i haštag i Instagram aktivizam, ali trendovi koriste raznim stvarima, na primer, daju mogućnost da istražuješ. I seksualna revolucija ’68. je isto bila trend. Ni tada nije svako bio ne znam kakvih seksualnih apetita, ali je to dovelo do toga da se oslobodi određena misao.

Moja baka je peglala, čistila, kuvala, dok je deda donosio novac u kuću. Danas žena sve može sama – i da radi po kući, ali i da zarađuje. U ovom trenutku me baš zanima šta se dešava sa ulogom muškarca, jer se desio određeni disbalans, pa se muškarac sludeo.

U narednih 50 godina će se definitivno izdefinisati stvari. Došlo je vreme da se svi igraju svega.