Dnevnik iz karantina Nele Tonković: Beleške o unutrašnjem životu

I ovaj trenutak u kojem smo se našli vidim samo u tom svetlu – naši životi su mnogo više od onoga što se sada događa, ne smemo da zaboravimo ko smo i ne smemo da dopustimo da nas okolnosti ponište.

[divide icon=”circle” width=”medium”]

„Rutina je kao mreža koja dočekuje žonglera kada, neoprezan, počne da pada u ponor.“

Tu rečenicu izgovorila sam bezbroj puta i sebi i svojim prijateljima kada se nađu u nevolji koja može da ih pomeri iz sigurnosti stečene dobrim i odgovornim životom. U takvim trenucima, kada postane istinski teško, važno je da ne odustanemo od svog svakodnevnog života – tu svakodnevicu zovem rutinom i, za mene, ona u ovoj situaciji nema negativni prizvuk.

Sa početkom vanrednog stanja u Srbiji, ova rečenica opet mi je postala važna: psiholozi govore o značaju smislenog ispunjavanja dana koje provodimo u fizičkoj izolaciji.

Istanbul, izvor: Pixabay

Trebalo je, dakle, ponovo osmisliti svoj dnevni raspored jer sam od 20. marta u Subotici, daleko od kancelarije u Narodnom muzeju u Šapcu, koja je moja svakodnevica već više od godinu dana. I naravno da je u početku bilo teško, ali sam po prirodi neko ko voli strukturu i teži njenoj razradi, pa mi nije trebalo dugo da podelim svoj dan po satima i obavezama koje obavljam u različito vreme.

Čitaocima prenosim ponedeljak, 6. april, od vremena kada bih se inače našla na poslu:

08.00 do 13.00: posao od kuće – ovo je za mene sasvim nova forma, ali je neophodna jer muzej radi, organizovali smo dežurstva i pokrenuli kampanju „Online muzej: jer kultura ne mora da čeka“ na društvenim mrežama. Zapravo je trebalo da polovinom marta uđemo u sasvim drugačiju kampanju, planirani naziv joj je „Pođite samo smelo napred“ (inspirisan rečenicom pronađenom u pismu jednog od osnivača šabačkog muzeja): ideja je bila da pokrenemo niz programa za različite ciljne grupe i različite mogućnosti za sticanje znanja. Naravno, sve će to morati da sačeka i svejedno će se realizovati jednom kada stanje postane „redovno“. No, možda mi je i zbog tako zjapeće razlike između planova i stvarnosti koja nas je zadesila, najteži dan u sada već desetogodišnjem radnom stažu bio onaj u kojem sam potpisala odluku o zatvaranju muzeja za posetioce – „prebrodićemo ovo zajedno“ stoji na vratima i oglasnom prostoru našeg muzeja u gradu;

13.00 do 14.00: znam da postoje već neko vreme, ali tek nedavno sam počela da slušam podkaste – danas je red bio na Malkolma Gledvela i njegov „Revisionist History“;

14.00 do 16.00: spremanje ručka (ne jedem meso par godina unazad, pa je ovo stvarno lako) i šetnja koja traje najmanje pola sata – sva oprema za trčanje mi je u Šapcu, moram da se zadovoljim šetnjom jer verujem da pokret ima veliki uticaj na karakter: pokazuje da ništa nije u stanju stalnog mirovanja;

od 16.00 do 18.00: čitanje na terasi (opet napolje, među ruzmarin i lavandu koji ne traže moju pažnju kada nisam u Subotici) – čitam prvi tom fascinantne pripovesti o istoriji Istanbula britanske istoričarke Betani Hjuz, taj grad me je očarao još pre petnaest godina ne samo zbog arhitekture, već i zato što je imam jedne džamije odložio podnevnu molitvu za par minuta jer smo mi, beogradski studenti istorije umetnosti, došli baš u to nezgodno vreme, a imam je, pun razumevanja, sklonio tepih sa jednog dela poda, uklonio drvene letve i otkrio nam divan vizantijski mozaik koji se nismo ni nadali da ćemo da vidimo;

od 18.00, pa dok traje – jer prijatelji ne mogu da stanu ni u kakav time slot: online razgovor sa Marinom, prijateljicom koja radi kao psihoterapeut, razgovaramo o tome kako nam se promenio život i kako se nosimo s tim;

20.00: telefonski razgovori sa porodicom – kao i ove Skype sesije sa prijateljima, svakodnevni su i nemaju vremensko ograničenje;

21.30: želela sam da poslušam Grigov Koncert za klavir u a-mollu i to baš u izvođenju Artura Rubinštajna – ima i novijih interpretacija, ali nema niti jedne u kojoj izvođač pogreši ton u ključnom trenutku pojavljivanja teme u drugom stavu, kao što to čini Rubinštajn!

Zapravo i nemam toliku potrebu da čujem Griga, koliko da još jednom razumem Rubinštajnovu poruku: i posle odsvirane greške, on nastavlja nepokolebljivo, sa dušom negde daleko iznad onoga što se upravo dogodilo. Lekcija: celina je važna, greške se dešavaju.

I ovaj trenutak u kojem smo se našli vidim samo u tom svetlu – naši životi su mnogo više od onoga što se sada događa, ne smemo da zaboravimo ko smo i ne smemo da dopustimo da nas okolnosti ponište. Razum, dobrota i smisao za kojima tragamo još uvek su tu, nismo se udaljili niti od njih, niti jedni od drugih. Nismo sami, zajedno smo – empatija nas zbližava čak i kada moramo da ostanemo u svojim domovima.

Nela Tonković je istoričarka umetnosti iz Subotice i direktorka Narodnog muzeja u Šapcu.

(Magločistač)

[clear]