STEFAN DIETRICH, HUMANITARNI VOLONTER IZ ŠVAJCARSKE: IZBEGLICE SU PITANJE LJUDSKOSTI, A NE MANIPULACIJA

Zahvaljujući osećaju Stefanie Mayer koliko je izbeglicama potrebna pomoć i humanosti meštana Bremgartena, koji su prihvatili njenu inicijativu, Stefan Dietrich posetio je prošle nedelje Suboticu i nakon razgovora s predstavnicima Istočnoevropske misije i Centra građanskih vrednosti kupio je robu koja je potrebna ljudima koji su napustili svoj zavičaj na Bliskom istoku. Subotica, međutim, nije bila slučajan izbor, jer je sam Dietrich – iako rođen u Nemačkoj – po liniji svojih roditelja poreklom vezan za naš grad. Kako u razgovoru za „Magločistač“ kaže, meštani Bremgartena su se – pre nego što su sakupili novac – dogovorili na koju će ga stranu uputiti. Kako je i onima koji u Švajcarskoj nemaju nikakve veze sa Srbijom jasno da je reč o jednoj od najsiromašnijih zemalja kroz koju izbeglice prolaze, nije im bilo teško prihvatiti Dietrichov predlog da ona bude usmerena upravo u Suboticu i Šid. Istine radi, treba reći da je deo pomoći upućen i u Hrvatsku s kojom Dietrich takođe ima rodbinske veze. Takođe, istine radi, treba reći i to da su stanovnici Bremgartena istu vrstu pomoć izbeglicama ranije (po)slali i u Grčku. Pomoć ugroženima Stefanu Dietrichu poznata je još iz devedesetih godina kada je – kako kaže – prevozio humanitarnu pomoć i u Srbiju i u Hrvatsku. Inače, Dietrich predaje istoriju u školi u Bremgartenu, a svoj tečni srpskohrvatski – osim kod kuće – usavršio je i na Univerzitetu u Beču na odseku za slavistiku. Iako je u medijima imao prilike videti slike izbeglica u Srbiji i Hrvatskoj, utisak kada se autobuska stanica u Beogradu ili Ciglana u Subotici vidi uživo sigurno je drugačiji.

Prostor stare Ciglane prazan, foto: Magločistač

Bio sam na autobuskoj stanici u Beogradu i prema procenama volontera koji se bave humanitarnim radom bilo je oko 300 izbeglica. Nemoguće je za sada utvrditi koliki je tačan broj, jer niko o tome ne vodi evidenciju. Međutim, video sam i tridesetak šatora što sam i snimio. Čini mi se kao da je sve nekako improvizirano, ali ipak funkcioniše. Bio sam i u skladištu, mislim da se zove „Miksalište“, gde sam video puno donacija, i iz Sarajeva i Tuzle, vodu, hranu, igračke… Video sam i razne nevladine organizacije poput „Save the children“, lekare… Sve u svemu, video sam jednu pozitivnu sliku, ali se čudim što to nije organizovano profesionalno i na državnom nivou. Ono čemu se radujem svakako je činjenica da to rade sami građani. Što se Ciglane u Subotici tiče, sada je dosta pusto, ali je slika haotična. Ipak, čini mi se jadnim i bednim da su ljudi tamo morali živeti u takvim uslovima, bez obzira na to što je reč o kratkom periodu.

Kako ta slika izgleda u Švajcarskoj, u kojoj živite, ali i u Nemačkoj ili Austriji, kao zemljama kroz koje ste često prlazili?

Prostor stare Ciglane, foto: Magločistač

Celu situaciju razvoja zakona o azilantima pratim još od devedestih godina kada su ratovi bili na ovim prostorima. I tada sam radio kao volonter za „Caritas“ i pomagao sam izbeglicama sa ovih područja u Nemačkoj. I onda je već bilo tako da su bili izmešteni u posebne kampove izvan naselja. Međutim, i tada su ti ljudi imali korektne uslove za život. Nije im bilo idealno, ali čak nisu bili ni prenatrpani u tim kampovima. Imali su svoje kuhinje, kupatila… I mogu reći da je to bilo organizovano. U Švajcarskoj, u Bremgartenu u kom živim, je bilo otpora političkih stranaka da se kod nas napravi savezni sabirni centar u gradu. Ipak, taj centar je napravljen pre dve godine i on danas postoji. Imamo 150 izbeglica iz svih krajeva sveta. Naš kamp je tranzitni i on se nalazi u jednoj bivšoj kasarni. Ti ljudi tamo imaju ono što im je neophodno za život: krov nad glavom, kupatila, menzu, posebne prostorije za porodice… Od 9 do 17 sati ti ljudi mogu izaći u grad, ali meštani ne mogu ulaziti kod njih. Kamp je tako napravljen da se iz vana ne može videti unutrašnjost kako on ne bi postao neka vrsta turističke atrakcije. Sve to organizuje država, od saveznih, preko kantonalnih do lokalnih nivoa. Primera radi, kod nas je svaka mesna zajednica dužna primiti nekoliko izbeglica. Ako, recimo, mesna zajednica ima 2.500 stanovnika, dužna je primiti od 6 do 8 izbeglica. Ako ne prime, onda moraju plaćati „kazne“. Ne znam bolju reč, umesto da prime izbeglice, moraju platiti neku zamenu, „odštetu“. Dakle, kao što vidite, te političke napetosti u našem gradu su prestale, ali je u Švajcarskoj to i dalje jako vruća tema, jer otpora lokalnih sredina i dalje ima, pa u takvim slučajevima država mora delovati.

Onda je uloga nevladinih organizacija ili samih građana i u Švajcarskoj velika.

Jako je velika, jer puno toga što država „ne vidi“ građani ili nevladin sektor vidi. Primera radi, imali smo puno dece koja su došla sama. U našem kantonu ih ima oko 80; ne znamo kako su stigla, ali se niko nije brinuo za njih.

Da li se i o ovakvim pitanjima može odlučivati referendumom, čak i na lokalnom nivou?

Stefan Dietrich, foto: David Varga

Da. Kod nas postoje razne vrste referenduma. Ljudi mogu sami nešto inicirati, ali i stopirati. Sa dovoljno potpisa neka inicijativa može doći i u Narodnu skupštinu, ali isto tako i sa dovoljno potpisa može se i zaustaviti neka odluka Vlade.

Znači li to da u praksi neka lokalna zajednica ili kanton mogu imati pravila koja ne važe u ostalim delovima države?

Naravno. Na primer, u nekim kantonima stranci, dakle ljudi koji nemaju državljanstvo Švajcarske, imaju pravo aktivnog i pasivnog delovanja u političkom životu. Toga nema u većini kantonima s nemačkim govornim područjem, ali ima u francuskim.

Kako gledate na ograđivanje državnih granica u Evropi?

Lično na to gledam jako skeptično i negativno. Odrastao sam u vreme kada je pao Berlinski zid i mene su kao učenika vodili na granicu da gledam Istočnu Nemačku i da učimo šta je zid. Nadao sam se da u Evropi više neće biti takvih podela i takvih granica. Dakle, apsolutno sam protiv bilo kakvih zidova na državnim granicama, ali, kako sam već i rekao, kod nas u Švajcarskoj postoje političke opcije krajnje desnice koje su za to. Na sreću, većina građana Švajcarske, bar 70%, takvu politiku ne podržava.

Kako Vam izgleda politika Evropske unije prema problemima izbeglica?

Prilično haotično, jer se vidi da Evropska unija ne funkcioniše onda kada bi trebala. To se najbolje vidi na primeru zemalja bivšeg „Istočnog bloka“ koje su sada u Evropskoj uniji, a odbijaju primiti izbeglice. Žao mi je što je tako, jer vlade u tim zemljama vrlo očito pokazuju da kod njih nema solidarnosti.

Upravo te zemlje pozivaju se na „odbranu kršćanskih vrednosti Evrope“. Može li se onda govoriti da je papin poziv da svaka župa primi jednu izbegličku porodicu naišla na plodno tle?

Stefan Dietrich, foto: David Varga

Mogu govoriti samo o sredini u kojoj živim. Konkretno, u opštini Muri, na devet kilometara od Bremgartena, župljani su jednu kuću pripremili za kršćansku porodicu iz Sirije. Oni, dakle, slušaju ono što je papa uputio kao apel.

Koliko je, međutim, odluka da se primi samo kršćanska porodica u duhu kršćanstva?

Lično ljude ne delim po veri. Možda i zato što sam ateistički i humanistički opredeljen smatram da treba primiti ljude, bez obzira na veru i poreklo. Ali, moram reći i to da su župljani tog mesta rekli da su oni tu kuću pripremili i u slučaju da među izbeglicama nema kršćana.

Kako vidite rešenje pitanja šta s ljudima koji stignu do zapadne Evrope, odnosno kako ih inkomporirati u ta društva?

Tu je možda najbolje da citiram „Der Spiegel“ koji je objavio politički stav da je to zapravo podrška nemačkoj ekonomiji i njenom budućem rastu. Ako se ne varam, Nemačka planira da za izbeglice utroši oko tri milijarde eura da ih primi, školuje… Uostalom, i Ujedinjeni narodi kažu da na izbeglice treba gledati kao šansu, a ne opasnost.

S druge strane, protivnici ovakvog mišljenja navode opasnost od islamizacije Evrope, odnosno promene njene demografske, kulturološke i religijske slike, a neretko se spominje da prihvat izbeglica potencijalno otvara vrata terorizmu širom Evrope.

Foto: Magločistač

Sama Evropska unija ima preko 500 miliona stanovnika i sumnjam da će izbeglice promeniti njenu demografsku sliku. Rođen sam u Nemačkoj, ali sam odrastao sa ljudima iz svih krajeva sveta i nemam nikakvog straha od islamizacije Evrope i sličnih teorija.

Kako gledate na podgrevanje antiizbegličke kampanje pojedinih medija, koji navode da mnogi od izbeglica imaju ajfone ili skupu garderobu, a da im je Zapad pri tome odrednica za još bolji život?

Opet mogu govoriti samo o Švajcarskoj u kojoj u poslednjih 20 godina imamo jednu vrlo uspešnu političku partiju, koja živi od toga da stvori sliku o izbeglicama kao o pretnji i opasnosti za društvo i kao o ljudima koji nas samo žele iskoristiti. Pri tome, naravno, mi moramo samo raditi i plaćati za njih. Reč je o Švajcarskoj narodnoj partiji koja živi samo od takvih priča, a u praksi nemaju nikakvih predloga rešenja problema niti bilo čega konstruktivnog. Umesto toga, oni nude represiju, vojsku na granice i žele izbaciti iz države svakoga ko po njihovom mišljenjnu nema pravo na politički azil. Za njih su većina stranaca zapravo ekonomske izbeglice.

Hoćete li kao stanovnici Bremgartena nastaviti s akcijama pomoći izbeglicama?

Mi smo spremni na to i nadam se da ćemo uspostaviti dobre veze s Centrom građanskih vrednosti, Istočnoevropskom misijom i drugim srodnim organizacijama kako bismo pomogli onima kojima je to potrebno.

Razgovarao: Zlatko Romić

Povezana vest:
STANOVNICI BREMGARTENA DONIRALI IZBEGLICE U SRBIJI: PRIKUPILI NOVAC I ROBU

[clear]