Ivana Ivanović: Nemačka, obećana zemlja ili ne?

Dok sam se približavala svom odredištu, Hajdelbergu, mislila sam o tome koliko je malo potrebno da se oseti red i sigurnost – i koliko je istovremeno teško to stvoriti tamo odakle dolazim.

Čim zakoračim, imam osećaj da sam u uređenoj zemlji, pomislila sam. Moje noge se ne sapliću o pukotine na trotoaru, autobus se ne trucka dok prelazi s jednog kraja države na drugi, uostalom, železnička industrija je razvijena, pa svi putuju vozom, a glavni osećaj koji preovladava u meni je taj da sam bezbedna – bezbednija nego u vlastitoj zemlji. Po prvi put razumem ljude koji su otišli.

To su bile moje misli u Nemačkoj.

Dok sam prelazila granični prelaz Kelebija, gledajući kroz prozor žice koje onemogućavaju prolaz migrantima, pomislila sam na sve te barijere koje razdvajaju – i one stvarne i one nevidljive. Iza mene Balkan, ispred mene Evropska unija i šengenska zona, gde granice više ne postoje – osim kroz tiha roming obaveštenja:

“Dobrodošli u Mađarsku.“
“Dobrodošli u Austriju.”
“Dobrodošli u Nemačku.“

Na samoj granici Mađarske i Srbije nalazi se restoran „Čačak“. Vlasnici su, kako se ispostavilo, zaista iz Čačka – porodica koja je prošle godine preuzela lokal koji se ranije zvao „Užice“. Tako Srbi u Mađarskoj drže svoje restorane, spremaju domaću kuhinju, neguju starinski, etno stil, slušaju Draganu Mirković i piju domaće kafe pre nego što nastave put Evrope.

A taj moj put trajao je bezmalo 20 sati. Nije bilo lako, morala sam u nekoliko navrata da presedam iz jednog u drugi autobus, ali sam imala sreću jer se putovanje odvijalo danju, pa sam kroz prozor mogla da posmatram predele i savršenstvo prirode koje ne može da nadmaši nijedna ljudska tvorevina.

Dok sam se približavala svom odredištu, Hajdelbergu, mislila sam o tome koliko je malo potrebno da se oseti red i sigurnost – i koliko je istovremeno teško to stvoriti tamo odakle dolazim. Možda sam zato razumela one koji su otišli. Ali i one koji su ostali.

U Hajdelbergu me je, na maloj autobuskoj stanici, dočekala rođaka. Ona je na diplomskim studijama medicinskog inženjeringa. Još iz naših ranijih razgovora čula sam za taj grad – neki kažu, najlepši u Nemačkoj, a po rečima moje rođake – najlepši na svetu.

Neminovno, i ja sam se morala zaljubiti u njega. I zaista jesam, priznajem. Ne mogu da kažem da je najlepši delom zato što nemam mnogo iskustava sa evropskim gradovima, a delom i zato što su Drezden i Prag već zauzeli posebno mesto u mom srcu. Ali, da se vratim na temu.

Ono što sam prvo primetila, bila je raznolikost stanovništva. Hajdelberg je studentski grad, sa oko 160 hiljada stanovnika i 12 fakulteta. Obrazovanje, profesori i doktori nauka veoma se cene.

Kao i svaki veći grad, i ovaj ima svoj noviji, industrijski deo s poslovnim centrima, ali i onaj stari, gde vreme kao da je stalo i gde su sačuvani stari zamkovi i kuće. Grad je sa toplijom klimom u odnosu na druge gradove te regije, pa samim tim nije neobično što se pored reke mogu videti i palme.

Jedan dan bila sam i u mestu Fulda, udaljenom oko 150 kilometara od Hajdelberga. Tamo živi moja druga rođaka. Gradić je prepun prodavnica i lanaca brze hrane čiji vlasnici su pripadnici najrazličitijih mogućih etničkih grupa.

Tako u jednoj ulici možete naići na kebab restoran i tursku prodavnicu u kojoj se mogu naći i proizvodi iz Srbije, dok je odmah preko puta ruski market. Tu su i francuska, italijanska i balkanska pekara – sve na nekoliko koraka razdaljine jedna od druge.

Dok sam posmatrala te male kutke različitih kultura u jednoj ulici, pomislila sam kako svako od nas u sebi nosi deliće bar dva doma – jednog iz kog potičemo, i drugog koji stvaramo putem. Ljudi koji su ovde pronašli novo mesto za život, nisu zaboravili ko su. Naprotiv, uspeli da spoje ono što su doneli sa sobom i ono što su tu zatekli.

U toj raznolikosti, omeđenoj mirisom začina i zvucima različitih jezika, osetila sam neku tišinu i zapitala se: kome pripada Nemačka? Da li ti doseljenici smatraju Nemačku svojim domom, ili je to pak neki hiljadama kilometara udaljen gradić ili selo? Dom nije samo adresa, već osećaj koji nosimo gde god da krenemo, pa se neminovno postavilo i pitanje: da li ljudi mogu da imaju dva doma?

Što se tiče ekonomske situacije u Nemačkoj, koliko god se u našim medijima ona predstavljala lošom, nije toliko nepovoljna. Ovde, u Srbiji, rekli bismo – izazovna je. Privreda jeste slabija u odnosu na prethodne godine – cene stanova su porasle, kao i troškovi grejanja, delom zbog nedostatka gasa uzrokovanog sankcijama Evrope prema Rusiji.

Prosečna neto plata iznosi oko 2.500 do 2.800 evra mesečno, zavisno od poreza i socijalnih doprinosa. Stanovi u manjim mestima mogu da se nađu po ceni od oko 500 evra, dok se u većim gradovima kreću između 800 i 1.500 evra, u zavisnosti od lokacije i standarda. Prosečan trošak grejanja za stan od 70 kvadrata sa gasnim kotlom u 2025. povećao se za 15 odsto u odnosu na prethodnu godinu.

I pored relativno visokih troškova života, primetila sam – onoliko koliko jedan turista može da primeti, određeni sloj građana, a naročito penzionera, veoma je aktivan i društveno angažovan: ne samo u smislu fizičke aktivnosti, već i učešća u kulturi – odlaze na predstave, u bioskope i u knjižare. To kod nas nije slučaj.

Kada sam se, nakon nepune dve nedelje, spremala da se vratim, ponela sam sa sobom magnete, razglednice i poklone za porodicu i prijatelje, ali i gorak ukus u ustima.

Sve kad se sabere i oduzme, shvatiš da u inostranstvu imaš sigurnost i budućnost, dok ovde moraš da biraš između neizvesnosti i onoga što bi potencijalno mogao da postigneš ako ostaneš.

Pomislila sam: možda Nemačka nije obećana zemlja za sve, ali za one koji su u njoj pronašli mir, sigurnost, posao u struci koji je adekvatno plaćen ili tek priliku da žive dostojanstveno, ona to jeste.

A možda svaka zemlja može postati obećana – onoliko koliko smo spremni da u nju unesemo deo sebe.