Dr Helena Peić Tukuljac, stručnjakinja u oblasti nauke o podacima: Ne treba se bojati veštačke inteligencije, već – neznanja

Helena Peić Tukuljac je rođena u Subotici 1991. godine, gde je provela prvih 19 godina svog života, da bi nakon završetka Gimnazije “Svetozar Marković” upisala računarstvo na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu – maminom rodnom gradu, napominje.

Na matičnom fakultetu je zaokružila ciklus osnovnih i master studija, a onda su krenule da stižu ponude – iz inostranstva. Opredelila se za tek jednu u nizu – onu da radi doktorat u Lozani, u Švajcarskoj, na École polytechnique fédérale de Lausanne. Oblast – veštačka inteligencija.

“To je trajalo nekih 4-5 godina. I onda, kad sam završila doktorat u Lozani, odlučila sam da se ipak vratim u industriju tj. da ne idem baš u te akademske vode. Tako se prosto bilo namestilo“, priča Helena u razgovoru za Magločistač.

Usledio je rad na raznim projektima:

“U početku je to bio više zvuk i akustika, a kasnije smo radili i na projektima da predvidimo kad će se, na primer, neka vetro-turbina pokvariti na osnovu određenih signala. Onda smo organizovali podatke raznih kompanija u pametne grafove, pa smo radili i sa raznim podacima koji se tiču računarske sigurnosti i pouzdanosti sistema”.

Dr Helena Peić Tukuljac danas radi kao Data Architect u jednoj od najprestižnijih evropskih dečijih bolnica u Cirihu, gde razvija pametna tehnološka rešenja zasnovana na mašinskom učenju.

Živiš u svetu veštačke inteligencije godinama unazad. Opet, stiče se utisak da nas je sve ta veštačka inteligencija pogodila kao kometa planetu Zemlju tek od pre koji dan, metaforički rečeno. Šta se u međuvremenu izdešavalo i šta svi danas živimo?

Mnoge stvari su se meni lično izdešavale, a takođe i na nekom globalnom nivou. Na primeru Švajcarske, to može da se posmatra iz dva ugla. Ljudi su naučili da mogu da rade i van svojih kancelarija, da ne moraju baš svaki put da izlaze iz pidžame da bi obavili posao. Šalim se, naravno.  

Ali, na žalost, u poslednje vreme – pošto je ekonomska kriza zakačila i Švajcarsku –  dolazi do velikih turbulencija, pa ne možemo da odmorimo ni nedelju, dve dana jer stalno moramo da budemo uključeni u dešavanja, da vidimo šta nas čeka.

Švajcarska je zemlja koja dolazi do radnika van svojih granica, a sada dolazi do relokacija nekih uloga iz kompanjija u druge firme više ka periferiji Evrope, na primer, ka Portugaliji ili Poljskoj, a tu su i neke baltičke zemlje uključene.

Tako da – dosta je dinamično, čak i tamo gde ljudi misle da sve funkcioniše po nekom ustaljenom ritmu. Nije više baš toliko ustaljen.

Šta je po tebi uzrok te situacije? Da li je to baš eksponencijalni rast veštačke inteligencije koji preoblikuje tržišta generalno, a onda i tržište rada, ili su uzroci tolikih turbulencija van oblasti IT–a?

Teško je reći. Ja definitivno nisam ekspert, ali postoje mišljenja da su to možda i dalje posledice pandemije korona virusa. Sa druge strane, što se tiče veštačke inteligencije, i tu takođe postoje dvojaka tumačenja.

Ljudi se pribojavaju da će izgubiti posao zbog veštačke inteligencije, ali i poslodavci to koriste kao neki trenutno popularan izgovor kako bi smanjili radnu snagu. Jer, ako mogu da izgenerišu podjednak profit s manjim brojem ljudi ispod sebe, onda je to prosto manja odgovornost i manji je rizik.

I onda je baš, eto, popularno da se služe takvim razlogom zašto je neko dobio otkaz i da se pravi restrukturisanje. To je prosto sad u trendu.

Ti si takoreći u srcu Evrope. Pa, da li Evropa kaska za razvojem pošto se u javnom diskursu potencira takva priča?

Ja bih rekla da prilično kasni. Dosta je stručnjaka koji imaju taj oportunistički duh i fokusiraju se na investicije u Americi, gde se čini kao da je sve moguće, a Evropa je donedavno bila dosta konzervativna što se tiče infrastrukture za veštačku inteligenciju iako je pre nekoliko meseci obećano da će biti mnogo većih ulaganja, čak i u Evropi u tu svrhu.

U Kini i na Bliskom istoku je teško reći šta se tačno tamo dešava. Vidimo da oni prave velike iskorake, ali nemamo dovoljno uvida da sudimo o tome koliko su, na primer, lokalni naučnici podržani i slično.

Što se tiče Švajcarske, ona ima jedan od jačih startap ekosistema u Evropi, ali i dan-danas se ljudi koji se odluče za preduzetništvo žale da imaju jako dobru podršku prilikom pokretanja biznisa, ali da je nemaju kad treba od 10. da dođu do 100. mušterije. U Švajcarskoj, a verovatno i u celoj Evropi postoji nedostatak podrške jer investitori u Evropi nisu možda spremni na neke rizike na koje su spremni investitori u Americi.

Prokomentarisali smo svet, Evropu i sad, evo, tu smo u Srbiji. Gde je Srbija u toj priči?

Pokušavam da pratim trendove u Srbiji što se tiče razvoja kompanija, veštačke inteligencije, možda i šire.

Znam da postoji program “Katapult – Akcelerator”, ali i da su mnogi ljudi koji su pokušali da pokrenu firmu preko tog programa morali da otvaraju entitet u inostranstvu, i to isključivo zato što je investibilnost kompanjija čije je sedište u Srbiji za strane investitore takva da oni nailaze na mnoge prepreke.

Ne u smislu da nisu zainteresovani za to što bi Srbija mogla da napravi, već im možda fale neke finansijske garancije ili neki tokovi novca sa manje prepreka i slično. Tu postoji dosta problema.

Dalje, možda se u Srbiji gleda striktnije na to ko bi mogao da povede neke radionice i tako dalje. Ne mora svaki susret radi razmene iskustva da bude prezentacija. Mislim da je Srbija malo više okrenuta tradicionalnim susretima, gde dođe jedan predavač i izdeklamuje svoje umesto da pruži mogućnost da informacije dođu i sa druge strane.

Helena Peić Tukuljac je članica Srpskog društva za veštačku inteligenciju (Serbian AI Society – SAIS), koje trenutno realizuje edukativni projekat  “Sa VI na Ti” koji kroz besplatne radionice širom Srbije pomaže građanima da veštačku inteligenciju razumeju i koriste u svakodnevnom životu i poslu – bez tehničkog predznanja.

A naših stručnjaka ima po svetu. Neki su voljni da ostanu u kontaktu sa Srbijom, neki, naravno, nisu, što je stvar ličnih preferencija, ali intelektualnog potencijala ne fali. Fali nam samo da se malo bolje povežemo što se tiče razmene informacija. Što se tiče administracije, to na žalost nemamo moć da popravimo.

Definitivno, dakle, ima ljudi koji žele da guraju stvar napred, ali nekad to zeleno svetlo izostaje na kraju.

U kojoj sferi je napravljen najveći pomak kada se radi o primeni veštačke inteligencije? Da li je to možda baš zdravstvo u kom ti radiš?

Veštačka inteligencija može da uđe u različite deletnosti, u skladu sa određenim pravilima. Mnogo je lakše da veštačka inteligencija uđe u domene gde ne radimo sa tzv. osetljivim podacima, za razliku od medicine ili bankarstva, gde su podaci izuzetno osetljivi i sa podacima se mora jako pažljivo raditi jer ne sme da bude bilo kakvih gubitaka.

Što se tiče medicine, preko dve godine se intenzivno priča o tome, ima mnogo prostora za napredak. Tu se radi sa velikim volumenom podataka koje mi treba na efikasan način da obradimo, a da ne izgubimo nešto što je poprilično specifično – pogotovo ako pacijent boluje od bolesti koje nisu učestale, i na taj način da pomognemo u uspostavljanju dijagnoza.

Tu postoje i drugi slojevi kompleksnosti, pa i etički problemi. Ako se, na primer, otkriju podaci o detetu, to može da utiče kako na život samog deteta, tako i na celu porodicu jer možda roditelj, ako se sazna da ima bolesno dete, neće moći da obavlja savesno posao. Kad radimo s medicnskim podacima drugih ljudi, u obavezi smo da štitimo njihov identitet, njihove privatne podatke.

Da se spustimo na nivo upotrebe veštačke inteligencije u svakodnevnom životu. Šta bi ti rekla: šta postoji još osim Chat GPT-a ili DeepSeek-a?

Veštačka inteligencija nije ništa novo, ona je danas samo upakovana u te neke interfejse, u botove, pa smo svesniji da je koristimo. Na primer, od ranije, vremenska prognoza se bazira na modelu mašinskog učenja.

Dakle, ništa nije tako novo, ali izgleda bombastično ili upakovano na način koji nas danas fascinira, budi radoznalnost, a pomalo i strah.

Da li ljudi treba da se plaše veštačke inteligencije?

Ljudi treba da se boje neznanja. To je ono u šta ja verujem. Naravno, ne možemo reći nešto dugoročno. Da li smo pre pet godina mogli znati da ćemo biti ovde danas? Nismo mogli. Ali možemo da, kao odgovorni građani, učestvujemo u celom procesu, da zaštitimo potencijal, da zaštitimo sebe i druge.