Nekada rezervisano isključivo za pljačkaše banaka, ekscentrične pop zvezde i japanske turiste koji su savršeno svesni opasnosti (i savesni), nošenje maski za lice u javnosti sada je dovoljno uobičajeno da bude nazvano „nova normalnost".
Možda jeste normalno – ali novo svakako nije.
Od Crne smrti do gušećeg smoga, od zagađenja u saobraćaju do opasnosti od napada gasom, Londonci nose maske za lice već poslednjih petstotinak godina.
Iako su najranije maske korišćenje za prikrivanje, stavljanje maske kao zaštite (za razliku od kostima) datira iz najmanje 6. veka pre nove ere.
Slike ljudi koji nose parče tkanine preko usta pronađene su na ulazima u persijske grobnice.
Prema Marku Polu, sluge u Kini iz 13. veka prekrivale su lice pletenim šalovima.
Ideja je bila da car ne želi da se njihov dah meša sa mirisom i ukusom njegove hrane.
Šarmantno.
Industrijska revolucija iz 18. veka uticala je na nastanak slavnog londonskog smoga, koji je samo eskalirao kako je sve više i više fabrika izbacivalo dim, a domaćinstva su nastavljala da se greju na ugalj.
Mnogih zima gusti slojevi sivo-žutog smoga obavijali su prestonicu kao pokrov.
Najgora epizoda desila se 1952. godine, kad je između 5. i 9. decembra stradalo najmanje 4.000 ljudi od neposrednih posledica.
Procenjuje se da je još najmanje njih 8.000 umrlo narednih nedelja i meseci.
Šta je smog?
Kao što mu samo ime kaže, on je kombinacija dima i magle (smoke + fog).
Nastaje kad hladno vreme zatoči nepokretni vazduh pod slojem toplog vazduha.
Niske temperature dovode do toga i da ljudi više lože ugalj, stvarajući dim.
Kad nema dovoljno vetra da razveje dim, on se meša sa čađavim česticama gareži dajući smogu njegovu žućkasto-crnu boju „supe od graška".
Smog može da pogorša respiratorne i kardiovaskularne probleme i izazove iritaciju očiju.
Još oko 1.000 ljudi umrlo je od smoga u decembru 1957. godine, a još jedna epizoda 1962. godine dovela je do 750 smrti.
Smog je bio toliko gust da vozovi nisu mogli da saobraćaju, a bilo je čak i izveštaja o stoci koje se ugušila na smrt stojeći u polju.
Tridesetih su „anti-smog" maske postale jednako uobičajene na licima kao homburg ili filcani ženski zvonasti šešir.
Zakoni o čistom vazduhu iz 1956. i 1968. godine zabranili su puštanje tamnog dima iz odžaka, ograničili emisiju prljavštine i prašine iz furuna i pružili okvir za kontrolu visine i položaja dimnjaka.
Zagađenje vazduha, iako više nije na nivou „supe od graška", i dalje predstavlja problem.
U decembru je Istražni sud iz Saderka doneo presudu da je ono „dalo materijalni doprinos" smrti devetogodišnje Ele Adu-Kisi-Debre, koja je živela blizu Južnog kružnog puta u Levišamu i umrla 2013. godine, posle napada astme.
Crna smrt – kuga koja je prvi put zahvatila Evropu u 14. veku, ubivši između 1347. i 1351. godine najmanje 25 miliona ljudi – bila je ta koja je nagovestila uspon medicinske maske.
Teoretičari su verovali da se bolest širi preko otrovnog vazduha ili „mijazme", stvarajući neravnotežu u telesnim tečnostima osobe.
Ljudi su pokušali da spreče da ovaj štetni vazduh stigne do njih prekrivajući lice ili stežući u ruci kićanke slatkastog mirisa.
Promotivni simbol kuge, ta zlokobna maska ptice u vidu mešavine Senke smrti i stimpankerske vrane, nije se pojavio sve do konačnih stadijuma poslednje epidemije, negde polovinom 17. veka.
Parfemi i začini su se i dalje koristili – „kljun" je nastao upravo kao mesto za punjenje biljem i aromatičnim materijama da bi se suzbila takozvana mijazma.
Teške kožne odore, naočare od debelog stakla, rukavice i šeširi bili su sastavni deo zaštitne odeće koju su nosili lekari zaduženi za lečenje pacijenata tokom Velike kuge 1665. godine.
Već u vreme viktorijanskog Londona, uglađene dame – stručne u pokrivanju svih delova tela i uvek spremne da prigrle bilo šta crno što može da posluži kao delikatni ukras – počele su da na šešire kače velove.
Iako je veo korišćen tokom perioda ožalošćenosti, njegova uloga nije bila isključivo pogrebna.
Pomagao je i da se zaštiti lice žena od sunca, kiše i zagađenja, kao i od prljavštine i prašine u vazduhu.
Prema Saobraćaju Londona i Kraljevskom koledžu u Londonu, najveći uzrok zagađenja vazduha danas je saobraćaj.
U vazduh se ispuštaju izduvni gasovi, poput azot-monoksid i sićušne čestice gume i metala.
Tanušni velovi kakve su koristile šoferke početkom 20. veka više ne rade posao.
Prizor biciklista koji nose maske protiv zagađenja bio je uobičajen mnogo pre nego što je korona virus ubacio čitav svet u modu prekrivanja lica.
Vozači sa maskama koje ne bi bile neuobičajene u klubu fetišista, ne toliko.
Opasnosti Drugog svetskog rata, 20 godina posle Velikog rata, koje su podrazumevale upotrebu hlorina i iperita, navela je vladu da podeli gas maske običnim ljudima baš kao i onima u vojsci.
Do 1938. godine, podeljeno je 35 miliona Opštih civilnih respiratora i oni su postali uobičajeni prizor u gotovo svim sferama života – kao što je ukras na plesačicama u Marejevom kabare klubu u Bik Stritu, u Sohou; a policajci na biciklima takođe su ih nosili u sklopu vlastite lične zaštitne opreme.
Čak su i životinje imale svoje maske – kamile u Zoološkom vrtu u Česingtonu merene su za skrojene prekrivače u Sekretarijatu za preventivnu zaštitu od vazdušnih napada u Sarbitonu, dok su konji dobijali više vreće za njušku tipa „ista veličina za sve".
Epidemija influence krajem Prvog svetskog pretvorila se u razornu globalnu pandemiju.
Nazvan Španskim gripom zato što su prvi slučajevi zabeleženi u Španiji, od njega je umrlo oko 50 miliona ljudi.
Smatra se da su širenje virusa pospešili vojnici koji su se vraćali iz rovova u severnoj Francuskoj.
Trupe tesno nagurane u vagone i kamione postarale su se da se visoko zarazna bolest lakše širi sa čoveka na čoveka.
Potom se sa železničkih stanica proširila na gradske centre, a zatim i na predgrađa i seoske krajeve.
Razne kompanije, uključujući London dženeral omnibus, pokušale su da zaustave širenje zaraze prskajući vozove i autobuse antigrip rastvorom i tražeći od zaposlenih da nose maske za lice.
Nursing tajms je 1918. godine objavio savet za zaustavljanje bolesti, sa opisom kako su medicinske sestre u ambulanti Sent Merilboun u Severnom Kensingtonu postavljale dezinfikovane pregrade između svakog kreveta i „svaka sestra, lekar, spremačica i ložačica" koji su ulazili u epidemiološki blok morali da nose masku i zaštitnu odeću.
Obični ljudi pozivani su da „nose maske i spasu svoj život" – a mnogi su pravili vlastite od gaze ili su dodavali kapi dezinfekcionog sredstva u podnosne skalamerije.
U skorija vremena se pojavio još jedan tip maske – onaj koji zadovoljava potrebu za zaštitom lica od užarenih pogleda zagriženih obožavalaca (a možda čak i neprijatelja).
One su savršene za slavne ličnosti koje žele da privuku pažnju na sebe, istovremeno zadržavši savršen povod za opravdanje: „Ne želim da me prepoznaju, zato nosim upadljivu masku."
Tek treba da se ustanovi kako one podnose to što normalni, neslavni ljudi pokrivaju svoja normalna, neslavna lica, sada kada sakrivanje lica više ne uspeva da izazove ni najletimičniji znatiželjni pogled.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
