Uroš Mikulić, mladi pisac: Trnovit put do izdanja “Svirke poezije” u vreme kreativne krize

“Mladi književnik koji ima rečenicu i stih zrelog pripovedača i pesnika” – tim rečima Uroša Mikulića, osamnaestogodišnjeg pisca iz Bačke Topole, opisuju njegove strarije kolege, opovrgavajući uvreženo mišljenje da ljudi od pera, da bi nešto dobro napisali, prethodno moraju to i da prožive.

Isto bi mogao da kaže i posmatrač njegovog društvenog i aktivističkog angažmana u poslednjih godinu dana, tokom kojih je najpre kao maturant, a onda i kao brucoš mladalački buntovno koračao stazama studenata, formirajući se paralelno kao ličnost od integriteta.

Uroš je danas student Akademije umetnosti u Novom Sadu na Odseku za dramaturgiju. Nikad, međutim, ne zaboravlja da napomene i važnost ustanova u kojima je prethodno sticao obrazovanje, a još bitnije – podršku – novosadsku Gimnaziju “Laza Kostić”, kao i Osnovnu školu “Nikola Tesla” u Bačkoj Topoli.

Iza sebe već ima brojna književna priznanja. Tako je 2020. godine bio polaznik čuvene akademije „Saradnici sunca“ Ljubivoja Ršumovića, a 2021. dobija titulu “Zlatnog recitatora Vojvodine”. Godinu dana kasnije objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Pod pogrešnim nebom“ najavljujući prelaz na prozu, pa 2023. objavljuje roman “U raljama smrti”, koji njegove starije kolege dočekuju ocenom da je “obećavajući početak nečeg velikog, što je tek pred njim”.

Neplasnki, u jeku studentskih i građanskih protesta u Srbiji, ove godine je iz štampe izašla i njegova treća knjiga – zbirka pesama “Svirka poezije”, koja predstavlja povod za ovaj razgovor.

Zbirka “Svirka poezije”, tvoja treća knjiga, predstavlja i tvoj povratak poeziji nakon što si se oprobao i u prozi. Mene sam naslov asocira na recitovanje uz gitaru, a kako je ti predstavljaš?

Ova zbirka svojim naslovom čitaoca i samog autora razrešava nekih prevelikih očekivanja. Kaže nam kroz igru rečima da je u pitanju neka svirka-zbirka, ali može da bude i zbrka. Ima svega u toj knjizi. U svojoj osnovi, to je knjiga koja broji 30 pesama, od kojih je 25 ljubavnih i 5 rodoljubivih, po uzoru na moju prvu knjigu “Pod pogrešnim nebom”. Dakle, pratim formu i u ovoj novoj zbirci pesama, a da li ću tome i nadalje ostati veran – to ne znam. 

Na knjizi sam radio od momenta izdavanja moje prve zbirke, dakle, od 2022. godine. Svaka pesma ima neku posebnu proživljenu priču, neki događaj koji stoji iza te pesme, jer je, kako kaže Ljubivoje Ršumović, “svaka nova pročitana pesma ili knjiga – novi proživljeni život”, a mi moramo nešto da proživimo da bismo pisali. Mada moje kolege često ističu kako to kod mene nije slučaj. Ja mislim da je kod nas, mlađih generacija, sada bitnija ta vizija od nekog stečenog iskustva.

Rekao si mi da je zbirka “Svirka poezije” prošla “trnovit put” u svom nastajanju. Možeš li da pojasniš na koje poteškoće si nailazio?

Zapravo je cela knjiga nastajala u veoma nesvakidašnjim društvenim okolnostima i samim tim je bio dosta teži i njen put. Pregovori oko izdavanja ove knjige su krenuli u novembru prošle godine, kada protesti još nisu bili počeli i kada ni ja još nisam bio vidljiv u društveno-političkoj sferi u Novom Sadu i drugim vojvođanskim mestima. Međutim, činjenica da se autori danas cenzurišu dotakla je i mene kao nekog ko možda nije imao direktnog dodira sa cenzurom, ali mogu da kažem da je bilo spoljnih faktora ometanja koje sam ja uhvatio na “književnom radaru”. Međutim, knjiga je ipak uspela da pronađe svoj put i da dokaže i poruči da kultura uvek pobeđuje.

I ma koliko da joj razni vetrovi šibaju u prsa i sputavaju je, kultura uvek stigne prva ka cilju, jer “kultura je najplemenitija rabota”. U neku ruku, koliko god da su ne samo moje, nego i knjige svih autora koji su se u ovih nekoliko meseci povodili za pravdom bile na neki način nepoželjne, ipak je na kraju opet kultura pobedila.

Kada je reč o ovoj knjizi, mene su, kao i u svemu u životu, i ovaj put pokrenuli moji profesori, ljudi kojima bezuslovno verujem i koje bezuslovno cenim i poštujem. Oni su sami poduzeli inicijativu za tu moju prvu promociju u Novom Sadu, i to u jeku studentskih i građanskih protesta, u junu ove godine. Moje je bilo samo da se pojavim sa knjigama. Na promciji je bilo oko stotinu zvanica, da bi se ona završila sa nekoliko stotina pristunih koji su se okupili sa strane jer ih je sadržaj programa zainteresovao. Bilo je božanstveno i ja sam posle napisao na društvenim mrežama da je to bilo najmagičnije veče u mom životu. 

Od tog momenta počinje jedan lep period za tu knjigu. Usledilo je druženje sa bečejskim gimnazijalcima u Narodnoj biblioteci u Bečeju, a zatim je knjiga promovisana i u svom “rodnom” Somboru, gde je zapravo i izdata, u Narodnoj biblioteci “Karlo Bijelicki”, i čijoj sam direktorki i svim zaposlenima neizmerno zahvalan na pomoći.

Uskoro me možete očekivati i u Bačkoj Topoli.

Pominješ cenzuru i neprijatnosti, pa ako znamo da si bio govornik na brojnim protestnim skupovima u Novom Sadu, Kuli, Liparu, Vrbasu, Bačkoj Topoli – da li si zbog toga doživeo neke veće neprijatnosti, možda pretnje?

Ja sam nekako imao sreće ili nesreće da nikakve neprijatnosti lično ne doživim, međutim, svedočio sam pretnjama koje su upućivane mojim veoma bliskim prijateljima i saradnicima. To su najčešće bile pretnje upućene preko različitih onlajn kanala. Neki su ih doživeli i uživo u direktnim susretima. Verujem da sam ih ja zaobišao zato što sam uvek pazio gde, kada, šta i pred kim pričam. Ja nikada nisam držao politički govor, već društveni ili onaj u odbranu kulture.

Nikad niste u mojim govorima mogli da čujete reči poput “stranka”, “predsednik”, “premijer”, kao ni bilo čije imenovanje ili direktno prozivanje. Ja sam svoje govore uvek bazirao na citatima književnika, na događajima iz istorije, momentima koji su najuže vezani za kulturu. Svi moji govori su bili društveni govori. Nikada nisam ulazio u sferu stranačke ili dnevne politike, već samo društvene, koja je zapravo svakodnevica – koliko nam koštaju užina i patike koje nosimo, kolika je plata mami i tati, koliko građana sakuplja plastične čepove – sve je to ta društvena politika koja ne može da nas ne zanima. Međutim, ono čime se ja ne bavim jeste politikanstvo.

Od kulturnih delatnika možemo čuti komentar da je kultura pre pada nadstrešnica bila u zapećku, a da je tek od 1. novembra u posebnoj krizi. Kako ti vidiš takvo razmišljanje?

Nama kultura nije u zapećku, nego ona ne postoji. Deo celog ovog pokreta, celog bunta, jeste i vratiti kulturu na predvukovske temelje. Mi imamo dve grupe koje su potpuno marginalizovane, a to su prosvetni radnici i kulturni delatnici. Oni nikada nisu bili u nezavidnijem i nepristupačnijem položaju nego što su danas. Ne vidi se uopšte dan kada će krenuti taj kulturni uspon. Samo je pravo pitanje gde je to konačno dno.

Kad čujemo komentar da krvavim rukama nije mesto na kraju jedne pozorišne predstave, ja pitam šta je starije – koka ili jaje. Dakle, pitanje je da li su glumci prvi uveli politiku u pozorište dizanjem indeksa i krvavih šaka na kraju predstave, ili je to uradila vlast postavljenjem političkih i nestručnih osoba na rukovodeće funkcije u ustanovama kulture. Druga stvar je da glumci, kada se poklone, oni prestaju da budu glumci i postaju građani i građanke, kao i učiteljice i profesori kada se oglasi zvono za kraj časa. 

Ako odete u bilo koji grad u kojem se održavaju i protesti protiv blokada i protesti u znak podrške studentskim zahtevima, pa ako zađete među te dve grupe ljudi i ocenite ko je na čijoj strani, videćete sa jedne strane eminentne lekare, umetnike, prosvetne radnike, kulturne delatnike, a ko je sa druge strane? Tu sve postaje jasno. U demokratskim društvima svačiji glas jednako vredi, ali ako gledamo kvalitet, a ne kvantitet i uzmemo u obzir ko je na čijoj strani, onda ipak dobijemo drugačiju sliku.

Kako na tebe kao pisca utiče trenutna društveno-politička situacija u Srbiji? Da li je možda inspirativna ili te ometa u stvaranju?

Od pada nadstrešnice i početka građanskih i studentskih protesta pišem baš slabo jer imam kreativnu krizu. Ta kriza traje već godinu dana. U razgovoru sa eminentnim imenima naše književnosti, koji pišu decenijama, shvatam da i oni prolaze kroz isto. To je jedan kreativni procep zbog opšte atmosfere, ali je i do ljudske crte. Recimo, izuzetno sam vezan za svoje selo u kojem sam odrastao, Lipar, za kulturu, veru, tradiciju, ali Božić ove godine nisam dočekao u raspoloženju kao svaki prethodni. Vaskrs sam dočekao na blokadi Gimnazije “Laza Kostić”. Po prvi put u životu nisam bio sa porodicom kod kuće. Ovo je vreme kada mi neke svoje potrebe i dosadašnje komfore prilagođavamo nekim novim situacijama, nečem višem ka čemu stremimo. 

Mi od 1. novembra 2024. godine više nismo isti ljudi. Promenili smo se na različite načine, hteli mi to sebi da priznamo ili ne. Nama nije pala samo nadstrešnica, već moralno celo društvo ili ceo jedan narod. Shodno tome, ni sajam knjiga ne može da bude redovan, niti mi pisci možemo da imamo redovne navike pisanja, a ni knjige više ne mogu redovnim putem da se izdaju. Sve je mnogo komplikovanije i napetije.

Možeš li da predvidiš da li će ova zbivanja u kojima si aktivan učesnik uticati i na tebe kao književnog stvaraoca, ili samo na tebe kao ličnost?

To je na neki način povezano. Ja pišem i rodoljubive pesme, a sve ovo što radimo protestima je jedno veliko rodoljublje, premda smo često etiketirani kao ustaše ili izdajnici i rušitelji sopstvene zemlje. Međutim, ono što ja pitam je ko je taj koji procenjuje da svoju zemlju više voli neki lokalni funkcioner u odnosu na mene, ili da je veći Srbin od mene? Ne postoji neka komisija koja to procenjuje, niti neki kritetijumi za postavljanje takve jedne etikete.   

Svakako da ću u budućem stvaralaštvu biti inspirisan ovim dešavanjima, ali je potrebno vreme, neki mali smiraj. Treba određene stvari da se slegnu i ohlade, da o njima promislimo, da bismo dočekali taj talas inspiracije i nadahnuća. Dok je sveže, mi ne možemo da pišemo koliko bismo želeli.