Endre Penovac, akademski slikar: Harmonija dvojnosti između osećanja i razuma je osnov svega

Veliki umetnik iz malog mesta, akademski slikar Endre Penovac iz Bačke Topole, važi za majstora svih likovnih tehnika – od crteža, preko ulja na platnu, pa odskora i do kineskog tuš slikanja na pirinčanom papiru. Ipak, kako i sam ocenjuje, akvarel mu je  najdraži, a sa njim je dostigao i najveće uspehe u svom likovnom stvaralaštvu.

Njegovi radovi sa prepoznatljivom tematikom, kojom se bavi tokom gotovo četiri decenije – od aktova, pejzaža, mrtve prirode, cveća, životinja, portreta – mogu se videti u galerijama širom Evrope, ali i u Americi, Australiji i Aziji.

Poseban pečat u njegovom stvaralaštvu, ali i životu uopšte, ostavlja, pak, Kina – zemlja sa čijom kulturom i filozofijom se povezao i pre nego što je otkrio samog sebe. Otuda se na njegovim slikama može uočiti – crveni krug.

Rođen je u Tornjošu 1956. godine, osnovnu školu završava u Novom Orahovu, a srednju Građevinsko-tehničku u Subotici. Na nagovor roditelja, u periodu traženja sebe, upisuje i fakultet istog usmerenja, međutim, kako kaže, ubrzo shvata da to nije njegov životni put.

Kako zatim ne uspeva da pronađe posao, odlučuje da ode u vojsku. I upravo su 30 meseci provedenih u služenju vojnog roka bili ključni za njegovo dalje profesionalno opredeljenje.

Poznanstvo u vojsci kao životna prekretnica

“U Slavonskom Brodu sam upoznao jednog slikara iz Makedonije i to je bila prekretnica u mom životu. Bili smo jako dobri prijatelji i čak smo i u prekomandu u Banjaluku otišli zajedno. On je u meni otkrio mnogo toga čega ja uopšte nisam bio ni svestan. Uz njegovu pomoć, ja sam već tamo počeo da se pripremam za akademiju”, priseća se Endre Penovac, dok priča za Magločistač.

Akademiju tako upisuje sa 23 godine u Novom Sadu da bi je završio 1984. godine. Na studije, kaže, nije bio primljen odmah prve, nego tek druge upisne godine. Osamdesetih postaje član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, a od 1992. godine i Saveza likovnih umetnika Mađarske.

Endre Penovac je do sada izlagao na blizu stotinu samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a u danima kada se priprema za još jednu, koja će krajem septembra biti održana u Kini, očekuje ga i opštinskog priznanja “Pro Urbe”, koje, kako kaže za Magločistač, uopšte nije očekivao.

“Moji prethodnici, pogotovo kada govorim o ljudima iz slikarstva, ovo priznanje su dobijali sa osamdeset godina, takoreći na kraju svog radnog veka, pa sam ja ovu nagradu na neki način doživljavao kao penzionisanje. Inače, uvek su mi bile draže nagrade publike jer smatam da su iskrene, pa ako znamo da ‘Pro Urbe’ dobitnike predlažu pojedinci, ja i ovo priznanje smatram nagradom publike, pa mi tako i znači”, kaže Penovac.

A među brojnim drugim prizanjima koja su se nanizala – premda naglašava da nije sve u njima – izdvaja prvo državno priznanje sa tuzlanskog bijenala jugoslovenskih portreta koje mu je dodeljeno za dečiji portret njegove prve ćerke.

S obzirom na to da ističe da mu je skromnost mnogo bliskija, nego li ponos, Penovac nije umeo da odgovori na pitanje na šta je posebno ponosan u svom stvaralaškom životu. Međutim, izdvojio je nešto što mu je “posebno srcu drago”:

“Ja sam još pre slikarstva, tražeći sebe, počeo sa izučavanjem istočnjačke filozofije. Sada i slikam i znam za njihovo slikarstvo, ali i oni znaju za moje, pa su me pozvali da predajem na akademiji u Šangaju. To znači da ja sada učim njih, koji su učili mene još dok nisam znao ni ko sam, ali sam znao da pripadam njihovoj filozofiji. I sada se time, na neki način, krug zatvara”, objašnjava Penovac.

Od njega smo tražili i da posebno izdvoji samo jedno od brojnih mesta u kojima je izložena neka njegova slika, i to je ponovo bila – Kina.

 “U svetu interneta više nije bitno ko je gde”

Zahvaljujući internetu, na međunarodnom nivou vlada veliko interesovanje za Penovčeve radionice i demonstracije akvarela, pa je tako kao učesnik u njima prisutan u Moskvi, Španiji, na Kipru i u Kini zajedno sa akvarelistima iz celog sveta.

“Internet je naprvio veliki ‘bum’ za akvarel, u kojem su neki videli dobar biznis, pa organizatori učešće u tim radionicama skupo naplaćuju. Inače, da nema tog materijalnog momenta, ove radionice su zapravo zamena za nekadašnje umetničke kolonije koje su u bivšoj Jugolsaviji bile veoma zastupljene. Međutim, u kolonijama smo se samo lepo provodili i ništa nismo zarađivali”, objašnjava naš sagovornik.

Tako motive mačaka sa Penovčevih akvarela koristi jedna tajvanska firma u izradi tanjira i šolja za svoje tržište, druga, američka, za ilustraciju zidnih kalendara upotrebljava njegove kokoške, mačke i vrane, a pored toga, i njegov sin je pokrenuo onlajn prodaju muških i ženskih majica sa motivima mačke.

Ovo je upravo pokazatelj da u eri interneta više nije bitno ko gde živi, niti u kojem mestu stvara, te da je sasvim moguće biti svetski umetnik, a živeti u maloj sredini.

“Internet je bogom dat, i to je nešto što treba iskoristiti. Čak više ni ne moram da imam originalnu sliku koju će neko staviti na kalendar ili šolju, dovoljno je da imam samo njenu fotografiju – a ja fotografišem sva svoja dela zbog ličnog dokumentovanja – i tu sam ja svoj posao završio. Moja slika je danas samo jednim klikom po celom svetu, a da nisam nigde mrdnuo”, ističe Penovac.

A na pitanje zašto je ostao u Bačkoj Topoli, kaže:

“Sve me vezuje za ovo mesto – porodica, roditelji, prijatelji, priroda, tu sam rođen i logično je da ću tu dati i neki svoj doprinos ako mogu. Sigurno ne bih odavde otišao bez razloga”.

Kao primer da i ovo malo mesto ima posebnih čari, navodi nedavnu posetu prijatelja slikara iz Perua, Pakistana i Španije, sa kojima je kao domaćin obišao grad posetivši, između ostalog, i Bačkotopolsko jezero.

“Iako smo obišli ceo grad, na njih ništa nije ostavilo tako poseban utisak kao zalazak sunca. Bio je lep septembarski dan, sedeli smo napolju pred večeru i ja sam primetio da su oni počeli da fotografišu i da se oduševljavaju, kao Japanci u Veneciji. Onda su rekli – pa ovako lep zalazak sunca nismo videli još nigde u svetu”, na koju konstataciju je i sam Penovac ostao zatečen.

Kako su pojasnili, oduševila ih je ovdašnja ravnica, tišina i prostranstvo, zahvaljujući kojoj su bili u prilici da isprate zalazak sunca.

Mačka kao motiv

Posle popularnosti koju su stekli njegovi akvareli sa motivom crnog pulina, priča dalje ovogodišnji dobitnik priznanja “Pro Urbe”, nije očekivao da će mačke uspeti da ih nadmaše.

Međutim, desilo se upravo to – za deset godina, koliko je prošlo otkad je Endre Penovac naslikao prvu mačku u akvarel tehnici, prodao ih je, kaže, upravo onoliko koliko ih je i naslikao, a to je bar dve stotine.

Na sreću, inspiracija autora kada je u pitanju ovaj motiv i dalje ne napušta, iako ljubimac sa potreta jeste.

“Na žalost, prošle godine je mačka uginula. Bila je veoma stara, ali još je nismo prežalili. Na sreću, sačuvao sam dosta njenih fotografija, a čuvam je i dalje i u sećanju i srcu, tako da neće biti problem da je i dalje slikam. Mačke su neiscrpne”, objašnjava Penovac.

A kako nastaje čuvena akvarel mačka?

“Uvek krenem od filozofije prema kojoj treba da bude i spontanog i proračunatog. Mačke pravim na mokrom papiru. Povučem četku namočenu u tuš i onda se to razlije po papiru i od jednog poteza ja dobijem, ako ne pola mačke, onda rep sigurno, sa svim dlakama. Ne može se tačno izračunati gde će ta linija stati. Treba pogoditi trenutak, ali svakako je potrebna spontanost. Ja to onda ‘spašavam’ koliko mogu, u smislu da to ostane mačka sa njenim detaljima. Tu su čari akvarela koje druge tehnike nemaju”, objašnjava ovaj majstor akvarela, i nastavlja:

“Polako se papir suši, i na samom kraju uvek daje neki drugi efekat, što upravo čini to bogatstvo. Dakle, nije tematika kvalitet, nego likovni elementi koje omogućava ova tehnika slikanja. Međutim, ne slikaju svi tako akvarel, ali kod mene je bitna ta lepeza od razlivanja, do jasnih i konkretnih crtačkih elemenata. To je suština mog akavrela i moje filozofije”.

U slikarstvu, baš kao i u životu uopšte, dodaje, uvek polazi od filozofije harmonije između dvojnosti.

“Harmonija dvojnosti između srca i mozga je ključ i ja svugde vidim tu dvojnost. Svet je takav. Ta harmonija je u različitim odnosima prisutna kod svakog čoveka koji ima i osećanja iz srca i razum. Kod mene u životu i u slikarstvu, ta dvojnost je osnova svega. Kada nosiš harmoniju između srca i uma, tada više nije važno u kojem mestu živiš i stvaraš, i da li sam ja u Bačkoj Topoli ili Njujorku. Svuda bih jednako davao i gledao sebe, i mislim da se ne bih promenio”, zaključuje Endre Penovac.