Aleksandra Petrovski za Magločistač: U svetu gde algoritmi uređuju, poverenje postaje glavna valuta

Živimo u digitalnom vremenu prepunom sadržaja, a neretko gladnom smisla. U svetu obilja, gde su algoritmi postali novi urednici, a pažnja i filtriranje informacija najvrednija sposobnost. Priče se više ne čitaju, one se „prelete“, i šire u deliću sekunde. U takvom okruženju, pitanje više nije ko ima poruku, već ko ume da gradi odnos sa zajednicom.

Aleksandra Petrovski razume oba sveta – i onaj redakcijski, oblikovan rokovima, naslovnim stranama i uredničkim kriterijumima, i savremeni digitalni prostor u kojem distribucija često nadjačava produkciju. Gotovo dve decenije rada u medijima prirodno je pretočila u brand storytelling, content marketing i edukaciju, ali bez odricanja od novinarske radoznalosti, kritičnosti i odgovornosti prema publici.

Iako više ne radi u klasičnim medijima, Aleksandra nije napustila novinarski način razmišljanja poput radoznalosti, kritičnosti i odgovornosti prema publici. Kao brand storyteller, konsultantkinja, autorka i edukatorka, bavi se pitanjima koja su u samom središtu savremenih trendova: kako pričamo priče u digitalnom dobu, kako gradimo poverenje, kako tehnologiju učiniti saveznikom, a ne neprijateljem, posebno kada je reč o deci i porodici.

U razgovoru za Magločistač, Aleksandra otvara i pitanje lične odgovornosti u digitalnom dobu: kako ostati drugačiji u nepreglednoj džungli informacionih tehnologija koje se menjaju iz dana u dan, kako sačuvati sopstveni pečat u svetu optimizovanih identiteta i često zamaskirane stvarnosti.

Kako se promenio način na koji ljudi konzumiraju priče od vremena klasičnih medija do današnjeg content marketinga, i šta većina brendova još uvek ne razume u toj promeni? Kakve su to ključne promene koje danas u oblikuju medije i na koje se novinari teško ili nikako ne navikavaju?

Danas ljudi ne „konzumiraju priče“, oni ih skroluju, biraju, preskaču, komentarišu i preoblikuju. Živimo u svetu obilja gde su algoritmi novi urednici, a pažnja je valuta.

Šta većina brendova još ne razume? Da je sadržaj najpre odnos. Da priča nije poruka, posebno ne o meni (brendu), nego značenje za tebe (potrošača). Mnogi brendovi i dalje komuniciraju kao da imaju publiku koja sedi i sluša. A publika danas stoji na vratima, sa prstom na „mute“.

Ključne promene u medijima na koje se novinari teško navikavaju je da je distribucija važnija od produkcije, odnosno da onog trenutka kada su objavili, na primer, određeni članak, tu posao tek počinje. Platforme menjaju pravila bez najave, a ljudi veruju „svom čoveku“, ne instituciji. Klik i retention su često jači od uredničkog kriterijuma. Vesti se prave u brzini, kontekst se gubi, a pritisak je konstantan.

Kao neko ko je „prohodao u redakciji“, a danas radi u marketingu, gde vidite najveći sudar, a gde najveću sličnost između novinarstva i savremenog brend pripovedanja?

Najveći sudar se dešava u nameri: novinarstvo bi trebalo da služi javnom interesu, dok brend pripovedanje služi ciljevima biznisa. Ipak, u savremenom svetu, najuspešniji su oni brendovi koji usvoje etiku i dubinu novinarskog istraživanja kako bi izgradili poverenje.

Najveća sličnost je u zanatu: istraživanje, struktura, ritam, jasnoća, osećaj za čoveka. Dobra priča i u redakciji i u marketingu počinje istim pitanjem: šta je ovde stvarno važno i za koga?
Moj stav je jednostavan: brend pripovedanje mora da usvoji uredničku disciplinu, a novinarstvo mora da usvoji digitalnu pismenost distribucije, bez prodaje duše.

Trend je da svi žele da budu „autentični“. Kako prepoznati razliku između stvarne autentičnosti i marketinške poze, i zašto publika postaje sve osetljivija na tu razliku?

Razlika između stvarne autentičnosti i poze prepoznaje se u doslednosti kroz vreme, u deljenju konkretnih iskustava, a ne generičkih fraza. Autentičnost uvek nešto žrtvuje, ako posmatramo samo na kratke staze: publiku, brz rast, lajkove, komfor.

Publika, posebno Gen Z i Alfa, ima „ugrađen“ detektor za veštačko jer su odrasli u digitalnom okruženju gde je sve podložno proveri. Marketinška poza je „autentičnost“ bez rizika: sve je glatko, optimizovano, bez oštrine, bez stvarnih granica. Ona se često „sruši“ pri prvom izazovu, dok stvarna autentičnost podrazumeva i priznavanje grešaka i transparentnost, što je postalo ključna valuta poverenja.

Publika postaje osetljivija jer je prezasićena sadržajem i prevarama. U eri deepfake-a i hiperprodukcije, ljudi sve više biraju one koji imaju stav.

Multipotencijalisti i generalisti ponovo dolaze u fokus. Da li je to prolazni trend ili odgovor na duboku promenu tržišta rada i načina razmišljanja o karijeri?

Fokus na generaliste nije prolazni trend, već nužna adaptacija na tržište koje se menja brže nego što obrazovni sistem može da prati. To je odgovor na svet koji je previše složen da bi ga jedan uski profil „nosio“ sam. Danas vrednost često prave ljudi koji umeju da spajaju tačke: biznis + kultura, podaci + narativ, tehnologija + psihologija, edukacija + mediji.

Ali uz jednu važnu stvar: generalista bez kičme je samo radoznao. Vrhunski generalista ima jednu glavnu osovinu – svoj okvir, metod, temu – i oko nje gradi širinu. To je ono što tržište traži: integratore sa stavom.

Radili ste u sportskom novinarstvu, digitalnim medijima i sada u edukaciji i brendingu. Koje veštine su danas presudne za opstanak u kreativnim industrijama, bez obzira na titulu?

Bez obzira na titulu, presudne su tri stvari: empatija, digitalna agilnost i rezilijentnost. Treba razumeti osobu kojoj se obraćate, brzo savladati nove alate i, što je najvažnije, ostati pribrani kada se planovi promene u hodu. U kreativnim industrijama opstaju oni koji umeju da „prevedu“ kompleksne ideje u jednostavne, ljudske priče, oni koji od buke naprave mapu i objasne „šta ovo znači“, oni koji razumeju kanale komunikacije, formate i ponašanje publike, ali pre svega duh vremena u kome živimo, oni koji umeju da upravljaju i svojom i tuđom pažnjom.

Kada govorimo o deci, ekranima i digitalnoj pismenosti – gde društvo pravi najveću grešku: u demonizaciji tehnologije ili u odsustvu jasnih granica?

Najveća greška je polarizacija: ili demonizujemo tehnologiju, ili je pustimo da vaspitava. Obe krajnosti su bekstvo od odgovornosti i nikome ne koriste.

Deci ne treba zabrana kao jedini alat. Treba im digitalni mentor: odrasli koji postavlja granice, objašnjava, bira sadržaj, uči dete da prepoznaje emocije koje ekran pojačava, da pravi pauze, da razlikuje stvarno od manipulacije. Moj fokus je rano digitalno vaspitanje: ako dete uči da pere zube, može da uči i osnovna pravila digitalnog sveta. Ne kroz strah, nego kroz rituale, dogovore i zajedničko korišćenje.

Ako biste danas savetovali mlade autore, novinare ili content creatore koji tek ulaze u profesiju, na šta da obrate pažnju u narednim godinama, a šta slobodno mogu da ignorišu?

Pažljivo i posvećeno gradite sopstveni integritet i razumevanje psihologije publike. Brzina bez odgovornosti prema činjenicama je kratkoročna pobeda. Tehnološki trendovi i platforme dolaze i prolaze – budite u toku sa tim, ali ne morate po svaku cenu da ih integrišete u svoj rad, ako nisu u skladu sa vašim vrednostima. Fokusirajte se na ono što je ljudsko i što generativan AI ne može da replicira: vaš lični pečat i sposobnost da stvorite zajednicu, a ne samo broj pratilaca.

Aleksandra ističe da najveća greška društva nije ni u demonizaciji tehnologije ni u njenom nekritičkom prihvatanju, već u odsustvu jasnih granica i digitalnog mentorstva. Upravo iz tog uverenja proizašla je i njena interaktivna čitalačka radionica „Mrežoslav“, koju je prvi put održala u Subotici, u Inspira Hub-u, okupljajući roditelje i decu uzrasta od pet do osam godina. Kroz igru i priču, deca uče da ekran nije neprijatelj, već alat koji zahteva pravila, razgovor i zajedničko otkrivanje.