Poslednje svedočanstvo Dragana Rokvića: “Pust grad”

Promocija knjige “Subotica u slici i reči – Poslednje svedočanstvo”, održana 16. januara, pokazala je koliko je prisustvo Dragana Rokvića i dalje snažno u ovom gradu.

Sala Inspira Hub-a bila je do poslednjeg mesta ispunjena, više nego na bilo kom drugom sličnom događaju održanom u poslednje vreme, što je samo potvrda da interesovanje za njegovo delo ne jenjava.

A to delo uvek je imalo isti cilj: sačuvati trag o gradu u vremenu koje se ubrzano menja, i sećanje na epizode iz života koje blede u kolektivnoj memoriji.

Jer, za Rokvića grad nikad nije bio samo skup ulica i zgrada. Naprotiv: više ga je interesovao njegov duh kome su otelovljenje davali – ljudi.

Veče 16. januara bilo je ispunjeno setom, ali i dozom gorčine. Naime, ni Grad, niti jedna ustanova, pa ni Gradska biblioteka čiji je bio dugogodišnji direktor, nisu nalazili za shodno da organizuju komemoraciju nakon Draganove smrti iako je njegov doprinos kulturi bio značajan.

Upravo zato, godinu dana kasnije, veče sećanja započelo je minutom ćutanja.

O knjizi, ali više o Draganu Rokviću govorili su Mile Tasić, Branislav Filipović i Ozren Uzelac, ljudi koji su ga poznavali ne samo profesionalno, već i kao prijatelji, evocirajući sećanja na zajedničke razgovore i zajednička promišljanja o gradu… u ritmu svakodnevnih šetnji.

Velika je nepravda što mu nije bilo dato vreme da ostvari sve ono što je planirao. Često je govorio da “čovek planira, a bog se smeje”, kao da je slutio da će se njegovi planovi sudariti sa granicama koje ne zavise od volje. Ipak, ni tada nije odustajao od rada, razgovora i – od knjiga.

Dragana sam lično poznavala. O knjigama je uvek govorio sa iskrenim uzbuđenjem i poštovanjem… Pamtim jedan naš susret u sada već zatvorenoj striparnici, koji se desio nedugo nakon njenog otvaranja. Sa žarom mi je pokazivao delo na kom radi, “Sokolsko društvo”, govoreći o načinu prikupljanja fotografija i njihovoj važnosti… svesno skrivajući umor iza optimizma.

Fotografije su okosnica i njegove knjige “Subotica u slici i reči – Poslednje svedočanstvo”. Ove vizuelne zapise grada koji svedoče o dubokom razumevanju njegovog duha potpisuje Andrej Pejović, sa kojim je Dragan zajednički gradio narativ u kom se dokumentarno i umetničko međusobno prožimaju.

Crno-beli prizor Gradske kuće na koricama knjige ima posebnu simboliku. Ova fotografija je, naime, nastala te večeri kada je Dragan preminuo, 14. januara 2025. Dominantan motiv na njoj je osvetljen prozor, a to svetlo u preovlađujućem mraku metafora je za osećaj nade.

Unutar korica, knjiga čuva zapise u slici i reči o promenama koje su u datom trenutku delovale dramatično, a koje se danas gotovo podrazumevaju.

Sa ove vremenske distance, ti zapisi dobijaju dodatnu težinu jer, iako nisu nastali davno, jasno pokazuju koliko se grad u veoma kratkom periodu promenio.

Na bolje ili na gore, ostaje na nama da sudimo.

Nije bilo razloga da se ovako uništi grad.

Još pre par godina mislili smo da nam se osmehuje sreća – da će prostor biti namenjen mladim kreativnim ljudima.

Ali ne.

Onda su se bar u srazmeri pola-pola umešale u igru i individualnosti iz poznatog biznis-investicionog sveta, bića koja koriste komplikovanu i tajanstvenu naklonost trenutka kako bi obnovili materiju za sebe – ne radeći za grad – ništa – sa imovinom grada.

Sada korov i zubača izbija na sve strane – dok čekamo da se dogovore.

Dragan Rokvić

Autorka teksta je Matea Sikora, studentkinja žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.