Foto: MD/Magločistač
Iza svih ovih padova, ali i još mnogo drugih, stoje nečije oči koje su sve vreme svesno gledale na drugu stranu… Ali ništa ne pada samo. Ništa se ne urušava iznenada. Potrebne su godine zanemarivanja, ćutanja, neodgovornosti da bi se nešto, fizički ili moralno, srušilo.
„Nije toliko ‘Prokleta avlija’, koliko je prokletih u avliji“ – tako je, u jednoj rečenici, mladi aforističar Jovan Zafirović sažeo ključnu poteškoću današnjice.
Voleo bih da tu avliju vizualizujete… Zamislite jedan prostor pun otpada – taloga blata, bušnih guma, polomljenih dasaka, olupanih prozora… Kako biste se osećali kada biste znali da u toj avliji živite upravo – vi?
Da svakog dana gacate po blatu, spotičete se o gume, potkačinjete daske… a nemoćni ste da išta od toga zaobiđete, sklonite ili bacite.
I zamislite da posle nekoliko decenija takvog bedničkog života, na kapiju vaše avlije pokucaju nekakvi mladci, koji nose natpis: „Počinje temeljno čišćenje avlije!“.
I baš, kao i u svakoj maloj varoši u kojoj se svi međusobno znaju, javlja se pitanje – hoćemo li im se priključiti, ili ćemo opet stati u stranu i čekati da nam avliju raščiste nečije druge ruke?
Srbija se prazni. Između 2013. i 2021. godine iz naše države je otišlo trajno 348.000 ljudi – gotovo četiri Subotice, 32 Bačke Topole, 100 Malih Iđoša, 700 Njegoševa…
Nadasve zabrinjavajuća činjenica… Ipak, nije sve beznadežno.
Kao što Jevanđelje po Mateju kaže – „Ne može se grad sakriti, kad na gori stoji!“ – mi taj grad podižemo gotovo godinu dana, korak po korak, čas u Bačkoj Topoli, čas u Subotici, čas u Novom Sadu, čas u Beogradu.
Gora koja nas nosi možda će pući, ali ispod nje će ostati plodna nizija sa koje će osvanuti novi početak i mnogo lepše, jače i stamenije brdo. Naše brdo… Naših ruku delo!
Ali nije toliki problem šta je ispod nas, već šta je iznad nas.
Nadstrešnica novosadske železničke stanice usmrtila je 16 ljudi. Plafon osnovne škole u blizini Rače, pre nekoliko meseci, sručio se na, svom srećom, prazne školske klupe. Pao je i deo plafona u bečejskoj gimnaziji, pa u zdravstvenom centru u Zaječaru, pa u kragujevačkoj bolici…
Iza svih ovih padova, ali i još mnogo drugih, stoje nečije oči koje su sve vreme svesno gledale na drugu stranu… Ali ništa ne pada samo. Ništa se ne urušava iznenada. Potrebne su godine zanemarivanja, ćutanja, neodgovornosti da bi se nešto, fizički ili moralno, srušilo.
I ako smo u proteklih godinu dana nešto uradili, postavili smo pitanje: koliko je još plafona iznad naših glava načeto i koliko nadstrešnica iznad naše budućnosti visi o tananom koncu?
Ljudi iz malih sredina to najbolje znaju. Oni prvi osete kada škola više nema dovoljno đaka za dva odeljenja, kada ambulanta radi samo dva dana u nedelji, kada crkveno zvono zvoni sve češće za „odlazak” nego za krštenje.
Ali baš tamo, u tim malim mestima, krije se i najveća mogućnost za promenu… Jer, ako u svakoj onoj ukaljanoj i zatrovanoj avliji bar jedna metla zamahne, ako na svakom onom brdašcu nikne samo po jedan kamen novog grada – ravnica budućnosti neće izostati.
A do te budućnosti i do te ravnice, svima nam želim hrabrost, solidarnost i visoko uzdignut pogled koji, kroz sve pukotine plafona i nadstrešnica pod kojima stojimo, probija pravo u – NEBO!
Uroš Mikulić je student i mladi pisac iz Bačke Topole.
3 Komentara na
“Uroš Mikulić: Pogled u nebo”
I mwni to je rekla nije trebalo da joj verujem 😮💨
Baš svaka čast. Uroš me je upravo inspirisao da podelim priču o poznatoj ženi iz Bačke Topole, koja je, bez i malo stida i griže savesti za moguće posledice, podelila sa svim sebi bliskim ljudima, a pri tome iskoristivši u potpunosti svoj autoritet koji je u poslednjih 7 godina stekla u našem gradu, da bi iz samo njoj poznatih razloga o par najodanijih i kulturnijih građana u Bačkoj Topoli napričala da su “inspektori”. Skandal, nad skandalima, koji ne samo da objašnjava sve iznenadne promene ponašanja njoj bliskim osobama prema tim ljudima, već otkriva i nešto mnogo mračnije i strašnije o celoj zbrci koju je itekako svesno zakivala. S’obzirom da je “borčanka” nedvosmisleno pala, videćemo ko će da preuzme odgovornost za nastali haos i u kom obliku će biti refundirana kleveta sa sve zateznom kamatom prema oštećenima. Ne, ovo uopšte nije smešno, nego tragično do zla boga njenoga kojeg na bedrima nosi. Pretpostavljam da je oni “pravi” inspektori mnogo dobro plaćaju za usluge sabotaže i preusmeravanje pažnje na obične građane koji veze nikakve nemaju sa inspekcijom, a kamoli zvanja inspektora. Još kada uzmete u obzir tihi dvoboj, a možda i troboj, razumete čak i to da ona uopšte nije naivna, nego bezobrazno pametna, jer ih je sve nasukala u slepu ulicu u kojoj postoji svega par “žrtava”, koji su sve, samo NE inspektori. Obični građani to već jako dobro znaju, a sada çe i tihim borcima da svane zaŝto gospođi tako lepo ide i zašto je toliko prihvaćena, voljena i uvažena žena, koja živi o leđa i na račun nepostojećih inspektora koje je stvorila. Pišem sve ovo jer smo proverili sve baze u svim institucijama, kao i po inostranim obaveštajnim službama, ti ljudi su žrtve klevete, a ne inspektori!
Svaka čast UROŠU. Kada bi bar 85% jedinki naše populacije (kako onih u narodu tako i onih na vlasti!!) ovako razmišljali, stvari bi se pomerile SA ‘mrtve tačke’ NA bolje.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 86. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti, rodnog identiteta ili drugog ličnog svojstva bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.