Natalija Jakovljević: Politička nevinost bez zaštite

Političari se već tri decenije smenjuju, ali obrasci ostaju isti. Subotica se sistematski razgrađuje, dok se ambijentalne celine nepovratno gube.

Da se razumemo odmah na početku: niko ne sumnja da se tokom rušenja u zaštićenoj zoni krši neki zakon ili neki plan. Nije ni u Matka Vukovića. Nije ni u Braće Radić (ili jeste, zavisi ko kako tumači zakone i planove). Ni u Vase Stajića, niti u Petefi Šandora. Ali, hajde, pre nego što ovom spisku dodamo i Petra Drapšina, malo da razmotrimo političku „nevinost“ koja je naš grad ostavila bez „zaštite“.

Možemo li, konačno, da shvatimo da nismo, na primer, Užice ili Novi Pazar? Nema planina koja nas zbijaju. Ima i širine i prostranstva oko nas gde možemo da gradimo nebodere.

I može li se jednom za sva vremena uzeti u obzir želja građana da se ono po čemu smo poznati – ostavi na miru? To je Braće Radić. To je Splitska aleja. To je Palić. To je Subotica.

„Vila ‘Regina’ na Paliću nije bila spomenik kulture“, pa, eto, može da se sruši. I srušena je. Sve u skladu sa važećim planovima za Palić, pa je tako investitor pribavio sve neophodne dozvole za ovo rušenje i izgradnju novog hotela sa 26 apartmana.

Sve to ne bi bio problem da se vila “Regina”, izgrađena 80-tih godina prošlog veka, nalazila na obodu Palića, a ne u Splitskoj aleji – jednoj od najpoznatijih i najlepših ulica, koja je deo prostorno kulturno-istorijske celine jezgra Palića proglašene za kulturno dobro, dok su park i deo šume zaštićeno prirodno dobro.

Nije ni Letnja pozornica na Paliću kulturno dobro, pa je nećemo srušiti, zar ne? Valjda. Zašto onda rušimo vilu “Reginu” ako je imala istu funkciju koju će imati i novi hotel? A, da – nije imala 26 apartmana, već nekoliko soba za goste. I gde će svi ti automobile koje sa sobom nose prošireni smeštajni kapaciteti biti parkirani?

Da li će mir Splitske aleje, koji je do sada krasio ovu ulicu, trajno biti narušen? Da. Posebno ulaskom teške mehanizacije u ovu ulicu, u kojoj bageri ne bi smeli ni da kroče, a kamoli da razaraju postojeće objekte. Jer, gde god uđu građevinske mašine – tu ambijenta više nema.

Kao novinarka, već deset godina pratim rušenja u zaštićenim zonama Subotice, izgradnju višespratnica na njihovom mestu, kao i teme vezane za kulturno nasleđe grada. U gotovo svim slučajevima do rušenja je došlo jer su postojeći planovi i politika to dozvolili. Niko nikada nije odgovarao za uništavanje grada. A pri tom je svaka vlast imala debelog udela u njegovoj razgradnji i rušenju – od DS-a i SVM-a do SNS-a.

Svaka vlast ima svoje investitore koji „vode brigu“ o kulturnom identitetu grada. Planovi se kroje ne prema potrebama građana i samog grada, nego prema potrebama investitora i političara koji vrše pritiske na stručnjake. Profit iznad svega. Tako dobijamo dokumenta koja zapostavljaju zaštićene ambijentalne celine, a pod izgovorom da neka kuća nije pojedinačno zaštićena tj. da nije kulturno dobro, ili da je dotrajala – ona može da se sruši.

Odgovornost je, dakle, na našim lokalnim političarima koji dozvoljavaju da Subotica, umesto da čuva svoje bogato istorijsko nasleđe, iz godine u godinu sve više liči na jedno veliko neuređeno selo.

Dovoljno je prošetati gradom: dotrajale fasade važnih objekata u centru, kocke na Korzou koje čekaju renoviranje, biciklisti koji guraju bicikle jer nema staze. Subotica danas ima razorene ambijentalne celine – u jednoj ulici stoji stara kuća, pored nje višespratnica, pa onda prazno mesto gde se čeka „novi plan“. A na tom mestu nikne hotelčić sa kladionicom, prodavnicom i pekaricom u prizemlju, eventualno apotekom.

Političari se takođe rado diče parolama poput „Subotica – grad secesije“ i Szabadka legszebb szecessziója, dok njihovi kadrovi sede u Sekretarijatu za građevinarstvo, Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture i Javnom preduzeću za upravljanje putevima, urbanističko planiranje i stanovanje. To su sve institucije čiji predstavnici ostavljaju svoje potpise na dozvole za rušenja i izgradnju neprimerenih i ambijentalno neuklopivih zgrada i raznih urbanističkih rešenja koja ne prate taj razvoj.

I dok se sada, do kraja godine, najavljuje novi plan za Palić koji će „voditi računa“ o spratnosti i zelenilu, izgradnja višespratnica već je uveliko u toku, pa se nadamo da Palić, jedno od najlepših turističkih mesta u Srbiji, neće sve više ličiti na neki novi Zlatibor ili Kopaonik.

A kada građani, zabrinuti zbog toga, iskažu svoj stav na društvenim mrežama – dobiju etikete da su „zlonamerni, nestručni i neinformisani“. Tako je nedavno zamenica gradonačelnika Čila Goli (SVM) opisala ljude koji ne žele da gledaju kako im se ambijentalne celine nepovratno menjaju. Ali građani, draga gospodo političari, jednostavno samo vole Suboticu i Palić i ne žele radikalne promene. Tačka.

Čovek danas želi da živi okružen zelenilom, parkovima, stazama, prostorima za rekreaciju. Umesto da se ugledamo na Radijalac – poslednji primer urbanizma po meri čoveka – dozvoljeno je rušenje jedne po jedne prizemne kuće i podizanje jedne po jedne zgrade na njihovom mestu. Ulice su ostale iste širine kao kada je Subotica bila 20 puta manje motorizovana. Vodovod i kanalizacija nisu prošireni. Parking mesta nema. Tabla „Pešaci, pređite na drugu stranu“ kao da poručuje: „Građani, okrenite glavu na drugu stranu“.

Ne treba zaboraviti ni da su rušenja Subotice počela još u vreme DS-a i SVM-a, kada je srušeno Narodno pozorište koje 18 godina čeka na otvaranje. Podsećam, Gradska kuća – biser Subotice – izgrađena je za svega dve godine, dok je još dve trajalo njeno ukrašavanje. A mi danas nismo sposobni da završimo objekat koji je u međuvremenu postao punoletan, ali i dalje nespreman za samostalni život.

Zapanjujuće je koliko smo kao društvo nesposobni da izgradimo vredne objekte. Znamo da ih srušimo, ali nemamo znanje da na istom mestu podignemo nešto kvalitetno. Čast retkim izuzecima.

Političari se već tri decenije smenjuju, ali obrasci ostaju isti. Subotica se sistematski razgrađuje, dok se ambijentalne celine nepovratno gube.

I zato, dame i gospodo političari, vaša „nevinost“ je samo loše restaurirana fasada. Jer grad koji ostavljate iza sebe – to je grad bez zaštite.