Pandemija sa kojom se danas živi učinila je da maska i sredstvo za dezinfekciju postanu deo svakodnevnice, ali pojedini priznaju da nisu revnosni u poštovanju mera kao u početku.
„Tada sam se više plašio i non-stop sam nosio masku, a sada se osećam opuštenije", kaže tridesetpetogodišnji Aleksandar Ivić iz Beograda.
„Ređe nosim masku i slobodnije se krećem, mada mi je ostala mi dobra navika da dezinfikujem ruke kad god mogu", dodaje.
Posle više od godinu i po dana života u pandemijskim okolnostima, mnogi su se „neminovno navikli na situaciju, pa je došlo do neke vrste opuštanja, baš kao što učesnici rijaliti programa posle nekoliko dana zaborave na kamere", kaže psiholog Oliver Tošković, docent Filozofskog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom.
„Do opuštanja dolazi još brže kada su u pitanju mere koje traže drastičniju promenu ponašanja i ko se sa bazičnim ljudskim potrebama, kao što je ograničavanje društvenog života", dodaje.
Zbog stalnog ulaganja napora da se živi u skladu sa novim pravilima kod nekih ljudi je došlo do zamora, primećuje psiholog Aleksandar Baucal, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
„Može da se razume potreba da se opustimo i ne vodimo računa o dodatnim preventivnim merama koje nam komplikuju život, ali koliko god je razumljivo takvo osećanje, ono nije dobro zato što povećava rizik od zaraze koji je i dalje značajan", navodi.
Nije trenutak za opuštanje, upozoravaju i medicinski stručnjaci, a opasnost da se razbolite postoji, čak i ako ste primili obe doze vakcine.
Poslednjih nedelja broj zaraženih je u naglom porastu, a u Srbiji se kreće između 5.000 i 7.000 novih slučajeva korona virusa dnevno, a povećava se i broj hospitalizacija i pacijenata na respiratoru.
Šta možemo da uradimo da održimo motivaciju za poštovanje mera?
Evo nekih saveta psihologa.
Pavle Đorđević iz Niša ima 29 godina i kaže da i dalje redovno dezinfikuje ruke posle izlaska iz javnog prevoza i prodavnice.
„Ali masku nosim samo kada moram", priznaje.
„Propustili smo priliku" da nam mere kao što su nošenje maske postanu rutina, primećuje psiholog Oliver Tošković.
„Da masku uvek imamo u džepu, da postane modni detalj i privezak na ključevima, da se potrudimo da osmislimo druženja uz manje grljenja i ljubljenja", dodaje.
Međutim, za one koji su uspeli da stvore naviku da se pridržavaju mera, one više ne predstavljaju veliki napor.
„Onda nisu više nešto na šta moramo stalno da mislimo, ne moramo da se trudimo, one jednostavno postanu automatski deo našeg svakodnevnog ponašanja", kaže Tošković.
Psiholog ocenjuje da bi „bilo dobro ako bismo mogli da se vratimo na taj kolosek i počnemo da stvaramo rutinu od epidemioloških mera".
„Kada bi mere prešle u naviku ne bi bilo opasnosti od popuštanja pozornosti, jer bismo mere poštovali i bez dodatne pozornosti", ističe.
Ljudi širom sveta se osećaju iscrpljeno od raznih zabrana i pojačanog stresa oko posla, porodice i zdravlja, a taj umor se mora shvatiti ozbiljno, poručili su iz Svetske zdravstvene organizacije (SZO).
„Zamor, prezasićenost, želja da se od svega dignu ruke i da se zanemari okolnosti i preventivne mere su veoma razumljive", kaže psiholog Aleksandar Baucal.
„Svako do nas je imao takve situacije tokom prethodnih 18 meseci".
Uz prezasićenost, prisutan je i strah za porodicu i prijatelje – Pavle iz Niša kaže da ga od početka pandemije „ne popušta zabrinutost za bliske ljude koji su stariji ili imaju istoriju bolesti".
„Dosta sam uplašen", dodaje Pavle.
Psiholog poručuje da „ne treba bežati" od takvih osećanja zato što je to „normalna reakcija na tešku situaciju u kojoj se nalazimo".
„Ali ne treba im se ni prepuštati", ističe Baucal.
„Treba ih razumeti kao signal da smo umorni i da nam je teško u datom trenutku.
„Umesto da im se prepustimo, o njima treba da razgovaramo zajedno sa bliskim osobama kako bi nam one pomogle da prevaziđemo tu krizu", kaže.
Drugi ljudi imaju uticaj na to kako se osećamo u vezi sa pandemijom, primećuje iz svog iskustva tridesetdvogodišnja Tatjana Glogovac iz Vrnjačke Banje.
„U Vrnjačkoj Banji retko ko nosi masku, pa ako je stavi, to pripišem njima i njihovim ličnim merama predostrožnosti", kaže.
Osećaj straha od zaraze ponekad može da pojača i samo podsećanje na poštovanje mera.
„Kada u Beogradu vidim većinu u prevozu sa maskama, odmah počnem da razmišljam o bacilima i uhvati me panika", dodaje Tatjana.
Baucal podseća da „pandemija ne pogađa samo nas kao pojedince, već smo u ovoj nevolji zajedno sa drugim ljudima".
„Život u društvu je prilagođen uslovima pandemije tako da nas i to kao pojedince štiti, imamo naše kolege, prijatelje i porodicu na koje možemo da se oslonimo u situaciji kada nas preplave negativna osećanja", navodi Baucal.
Dodaje da je „važno da i mi budemo dostupni drugim ljudima u našem okruženju kada se oni nađu u sličnoj krizi".
„Oslanjajući se jedni na druge imamo najveću šansu da svi zajedno prođemo kroz pandemiju na najbolji mogući način", podseća psiholog.
Ni nakon godinu i po dana pandemije i preležanog Kovida-19, dvadesetsedmogodišnja Maša Igić iz Pirota nije digla ruke od poštovanja mera.
„U torbi uvek imam nekoliko čistih maski koje držim u kesi, a kada sam u kafiću, pored uobičajenog pranja ruku obavezno koristim i sredstvo za dezinfekciju", kaže.
Pojedinci među nama su „jednostavno savesniji i odgovorniji", objašnjava psiholog Oliver Tošković.
„Takvi su u školi, na poslu pa i tokom pandemije", kaže.
„Baš kao što neki uvek nose kišobran kada je oblačno i lekove na letovanje, tako nose i masku tokom pandemije".
Baucal dodaje da je „motivacija ljudi koji i dalje poštuju preventivne mere verovatno odraz njihovog prepoznavanja da rizici i dalje postoje i njihove svesti da sa tim dodatnim merama mogu da smanje taj rizik".
Pogledajte video o higijeni ruku
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
